Prosvetni glasnik

Новаковићев рад на српској књижевности

543

Са истом љубављу и ревношћу, па и са исгим схватањем о значају усмене, народне, традиционалне књижевности, узимајући и њу као саставни део српске националне културе — Новаковић је ударио и темеље солидном, научном проучавању наше народне поезије како оне са историским тако и оне са легендарним и мотивским темама. Већи број његових студија из те области — од којих су појед^не превођене и на немачки језик и објављиване у Јагићевом Архиву — престављају — и поред појединих застарелости и дигресија својствених у радовима те врсте из тога доба, прве и праве критичке студије те врсте у нашој литератури, и могле су и требале да послуже као основ и темељ даљем раду. Новаковић је у испитивању народне књижевности то се данас особито и још боље може да процени — на исправном гледишту, да се она мора проучавати пре свега на свом оригиналном тлу и у својој, како бисмо данас рекли, временској (историској) и географској локализацији, за изворима уколико су били страног порекла или показују стране утицаје, трагати прво у блиске суседне могућности, византиске за читав низ тема и ориенталске, за аналогије и паралеле не увек и изворе, и друге блиЖе суседне. И на тај рад се Новаковић једно време с неповерењем, још горе, с омаловажењем почело гледати, када је проучавање народне поезије скренуто на псевдонаучне и прилично негативне путеве трагања за изворима и паралелама наших тема чак исто риских, например о Косову или Краљевићу Марку са темама удаљених западно-европских давно већ изумрлих народних епика, код нашег још једнако живог епског народног песничког стварања. Данас се и у тој области с пуно разлога можемо вратити Новаковићу и, не поводећи се наравно у свему за њим, следити његовом примеру научног критичког проучавања народне поезије, како је он чинио у својим студијама о легенди о Владимиру и Косари, о Краљу Урошу, Стефану Дечанском, Цару Душану, о Косову или о последњим Бранковићима у историји и традицији народној. Тако ћемо се поново вратити и свести о вредности наше народне поезије и о њеном значају у изградњи целокупне наше националне културе. Јер о томе се увек радило — о вредности наше културе и целе наше националне литературе писане и усмене, уметничке и традиционалне као интегралног саставног дела њеног. Радило се о том и за Новаковића и цео његов књижевни и научни рад, па и за нас данас, можда још више и још судбоносније него за њега и његово време. Сам Новаковић, да то поновимо и подвучемо, посматрао је књижевност и књижевно стварање првествено као израз културе и свој сопствени рад као вршење једне културне