Prosvetni glasnik

564

Просветни гласник

Ослањајући се на Италију, Беч и Минхен изграђују дакле Срби свој нови израз у XVIII и XIX веку. Идући за европским развојем, од барока до импресионизма и Цезана или Ван Гога, они су се трудили да дају своје сопствено обележје и стилске одлике. При том треба истаћи свест да српска уметност није изгубила континуитет постојања почев од средњега века. Барок се јавља од XVII века и код старих српских зографа који раде у византиским традицијама. Прелаз ка одлучнијем западњаштву чини зограф Жефаровић- Треба истаћи и то да су Срби први пришли на Балкану том европском схватању. На иконостасима Крачуна и Орфелина тамо је већ сва страст и патетика касног европског барока, али, што је значајно, не без извесног српског и личног акцента. Са урођеним и наслеђеним осећањем за стил уноси Чешљар свој ружичасти и љупки рококо у своје иконе или већ снебивљиви касни барок у портрете. Уз пуно разумевање стваралаца и мецена, купаца, сликарство XIX века постаје већ присним саставним делом српског културног живота, од класицизма па до импресионизма. Али пошто је малограђански свет са својим парохијама и комуналним већницима, по својој наклоности, најближи оним тежњама израза која су прожета наглашавањем позитивне и корисне стварности, није чудо да се најраскошније расцвао и најдуже одржао бидермајер. Зато је и своје највеће мајсторе дало Српство са обележјем реализма. У овом нашем излагању не задржавамо се на личностима, већ на принципијелним појавама. После књиге г. Кашанина, о два века српског сликарства, у којој су изнете све значајније чињенице и драгоцени податци, — ми се ограничавамо на један синтетични поглед, на истицање битних појава, што баца светлост на основе наше духовне констелације. Класицизам није имао међу српским сликарима свога Лукиана Мушицког. И ако се облачило по моди ампира, није се тако понашало. Узвишени ампир једва је оставио своја дела у архитектури цркава и у дивним скулптурама иконостаса. Као што нам је више лежао барок него рококо, тако смо радије прихватили једноставнији и стварнији бидермајер. Само понеки сликари из прве половине XIX века су показали своје наивно одушевљење за изричито класичним ставом и стилизацијом у духу Давида и Фигера. Али може се рећи да је скоро сва плејада прве половине столећа полагала много на чистоту строгога цртежа, на савесно моделовање и тежила је за одмереним и укусним композицијама. Када Константин Даниел даје мушки портрет као пластичну бисту обасјану плавим хладним светлом, или када Димитрије