Prosvetni glasnik

612

Просветни гласник

дуже времена свакодневни обед у манастирској трпези. Сваке године пак на Цвети маса сиромашних околних сељака, која је тога дана долазила у манастир на литургију, била је тада у манастиру почашћена. Знаменити оснивач манастира Монтекасино у Италији и чувеног римокатоличког монашког реда Св. Венедикт (VI в.) унео је у своја монашка правила одредбу о чињењу добрих дела, поглавито милостиње. По угледу на овај ред и остали католички редови су вршили најразноврснија дела милосрђа на веома широкој основи и у најразноврснијим облидима. Милосрдни заводи цркве важили су као посебне установе, али је ипак постојала разлика између манастирских и осталих црквених милосрдних завода, јер су се први налазили у тесној правној вези и стајали под непосредним надзором својих манастира, док су други били задужбине у потпуноме смислу и имали правну и правнопословну епособност. И милосрдни заводи основани од приватних личности важили су као посебан црквени иметак и били су правна личност и били су у погледу права располагања и управљања својим иметком изузети од власти својих оснивача односно његових правних наследника. И у познијим столећима Средњег века делатност на пољу милосрђа играла је врло важну улогу у програму манастирског рада. Тако отац светогорског монаштва Св. Атанасије Атонски истиче у свом типику потребу обилног помагања сиротиње без обзира на величину издатака. Систематски спроведени рад на пољу милосрђа налазимо у убогом дому Михаила Аталијата у граду Редесту; с овим домом био је спојен манастир, који је сваке недеље на главној капији манастирској делио сиротињи хлеб а шесторицу сиромаха свакодневно имао при трпези дома и давао им још и новчану потпору, а извесном броју сиромашних лица давао годишње одређену количину пшенице. Сем тога оснивач је ставио у дужност члановима братства напред наведеног манастира појединачан хумани рад у том правцу да сваки брат један део свог дневног оброка од ручка остави за бедне и невољне. Чувени манастир Св. Јозана Богослова на острву Патмосу излазио је у границама своје материјалне могућности у сусрет како гостима и сиромашнима тако и свим онима који западну у материјалне тешкоће. Типик ман. пресв. Богородице Милостиве код Струмице одредио је да поред појединачног испомагања сиротиње манастир