Prosvetni glasnik

СТОЈАН НОВАКОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ

I Књижевно-историски развој српског путописа врло је занимљив и карактеристичан. Ако бисмо прешли преко првих примитивних путописних покушаја без књижевне вредности, којима је место у историји српске писмености али не и у историји српске књижевности, онда би требало сматрати за првог српског путописца Доситеја Обрадовића, који је истовремено и први српски модерни књижевник уопште. У Обрадовићевој аутобиографији осећа се већ путописац од расе. Неуморни путник, који је са широком интелектуалном радозналошћу путовао по далеким страним земљама од Риге до Смирне, Обрадовић је отвореним очима и проницљивим погледом посматрао земље кроз које је пролазио и критички проучавао људе са којима је долазио у дотицај, тако да су његови списи драгоцене документарне вредности и неопходна психолошка сврдочанства за историчара српске књижевности и културе у XVIII веку. Од наших старих путописаца врло је занимљив, али сасвим друге врсте, Јоаким Вујић, који је волео да прича о својим тобожњим авантурама и опасним подвизима на далеким путовањима по бескрајним морима и удаљеним земљама, које никада није ни видео, али о којима је писао као да их је заиста све обишао и упознао, премда је за то време седео код куће, преводио туђа и писао своја дела. Први српски путописац модернијег типа био је Љубомир П. Ненадовић. Школован у Немачкој, ђак немачких универзитета, упућен у немачку идеалистичку филозофију, књижевност и уметност, обишавши и остале европске земље и упознавши се и са њиховим националним и културним особинама, Ненадовић је имао пуно сличности са Обрадовићем. И он је био слободан од шо-