Prosvetni glasnik

628

Просветни гласник

путопис на завидну висину, као један посебни књижевни род«, са високим литерарно-уметничким амбицијама и разноврсним изражајним могућностима. И када су описивали далеке стране земље и туђе народе, и када су описивали нашу отаџбину и наше покрајине, они су увек остајали дубоко национални и расни, гледајући на свет и живот, на догађаје и људе, српским очима, посматрајући ствар и појаве из српске перспективеМеђутим, они путописци који су следили стопама Чеде Мијатовића (Милош Црњански, Растко Петровић и др.) отерали су у артифицијелност, заузимали извештачену позу, тражили бизарне изразе, уживали у описивању ласцивних и порнографских сцена, већином без много духа, а врло често и без довољно укуса. То није одговарало ни нашим књижевним традицијама, нити духу нашег народног бића. Српски народ није никада губио своју моралну равнотежу, није био подложан патолошким извитопереностима, а најмање сексуалним изопаченостима. Такве појаве су разумљиве у литературама оних старих западно-европских народа, који се већ налазе у стадијуму своје моралне и физичке декаденције. Али, српски народ је млада, свежа и здрава нација, са још потпуно неистрошеним духовним и физичким снагама, тако да српска књижевност мора да буде здрава и позитивна, морално уравнотежена и стваралачка. Српски путописци, од Доситеја -Обрадовића до данас, остали су, у већини случајева, верни духу нашега народа, његовим врлинама, који су нас одржали као нацију све до данас У реду тих духовних неимара Стојан Новаковић и као путописац заузима видно место и може да служи као узор млађим нараштајима. Д-р Р. В. Ђисаловић