Prosvetni glasnik

Зашто треба наша омладина да чита народне песме 729

Сем теоријског значаја доброга гласа који су наше народне песме уживале и уживају од средњег века па до данас, сем њихове, да се тако изразим, спољашње вредности што су постале предметом изучавања чувених светских катедара, мада у својој земљи још нису успеле да пробуде интерес за оснивањем катедре за народну књижевност, чиме бисмо ми родитељи и наставници могли образложити нашој омладини потребу дубоког и интимног упознавања народних умотворина; чиме бисмо, из поштовања за дела предака и унутрашње наслеђе наклоности према народним песмама које у сваком Српчету несумњиво постоје, могли избити варницу и разбуктати пламен који ће им осветлити животни пут и стремљење добром и лепом. Истаћи ћемо прво њихову историску вредност. Дужност сваког народа је да познаје своју прошлост. Без тога нема сналажења у садашњици, ни погледа у будућност. Наша прошлост је пуна славе, јунаштва, самопрегора народног, али и несреће због неслоге. Упознавши је, омладина може повући закључак да смо се са врхунца успеха сурвали у врло дуго ропство, из кога нас је спасла само свесност о потреби заједничких народних интереса, једнога народиог идеала. Сазнање о дубини пада, сећање на слогу и јуначка дела и подстрек на нова, дале су нам народне песме. Да је српска предратна омладина стекла ове погледе у прошлост, као што их је имала омладина пре балканских ратова, да је умела размишљати о историским чињеницама, да је само имала у виду како је последица српске неслоге увек тешко погађала интересе народа могли бисмо са више самопоуздања гледати у будућност. Колико познавање прошлости толико је наша дужност и познавање стварности народног живота. Скоро је непотребно наглашавати дужност о познавању народа у коме -смо поннкли, чији начин живота, обичаје, веровања, и животно схватање морамо знати, ако хоћемо да смо заиста део тога народа, ако не желимо да се већ у другом, трећем покољењу одродимо од села и стварајући опасну подвојеност — сами прекинемо своју мшвотну основу. Живећи све до данашњице радним патријархалним животом, пратећи не само рођење, свадбу и смрт, свечаности и празнике, него и сваки напор свога дневнога рада песмом, српски