Prosvetni glasnik
!14
Просветни гласник
ваног песника, стајао је Марко Цар, једав од малобројних објектавних критичара из тадашње ренерације. У с&оме есеју О поезији Светисдава Стефановића, објављеном у Летопису Матице српске (1906), Марко Цар је такође повукао параледу између Костића и Стефановића, али стварно и позитивно: „Свет. Стефановић проглашен је одмах за епигона Лазе Костића, и то му је обележје код шире публике и до данас остало. У ствари је пак сличност између та два песника сасвим позршиа. И Стефановић, као год и Костић, неке своје строоре започиње истим стихом, што се као ^еИто&у провлачи кроз целу песму; и о« воли да употребљава усиљане кеологизме, а има, као год и Костић, једну велику љубав: Шекспира. Но та спољашња подударања не иду даље од коже, те ако у умној физиономији та два човека има какве сличности, оиа је једино у томе, што су обојица песници више рефлексивне (мисаоне) него ли емотивне природе, и што се обојица, у колу својих ужих вршњака, издвајају: први од већином безбојних барда из доба патриотскоромантичког, а други од оних многих песника-фразера, који нам књижевност поплавише као епигони Војислава Илића." Ова зналачки повучена паралела је потнуно на свом месту, само је треба допунити још извесним новим моментнма. Нема сумње да је Лаза Костић стајао високо изнад наизних и добронамерних, али слабих и безначајних пескика нашег Омладинског прхрета, који је дао огроман број вредних стихотвораца, но врло мало правих песника. Међутим, требало је нагласити да је Стефановић извршио преокрет у српској поезији не само на тај начин што је прекииуо традицију „песника-фразера", театралних декламатора и епигона Војислава Ј. Илића, него далеко више својом отвореном побуном против штетног утицаја тадашње модернистичке француске поезије. Стефановићеви савременици, Дучић, Ракић, Пандуровић и други, мање значајни, развијали су се под пресудним утицајем француских парнасоваца, симболиста и декадената, поклоника давно преживелог феудално-аристократског принципа „уметности ради уметности" (»Гаг! роиг Гаг!;«}. Ови следбеници француских модернистичких песника вештачки су пресадили у нашу младу и још неразвијену књижевност мотиве и облике из једне старе, истрошене и хипер-артифицијелие лите-