Prosvetni glasnik

Поезија Светкслава Стефановића 17 — — — — '•> - ^ 1 "'- ■ и""- > - ■ • ■■ -—'

употребу"), Лазаревић заступа одавно застарел<а рационалистичка схватања: „Ту не треба терати у крајност: прогнати све речи из старине и забранити свако ново с-тварање речи. Има извесне граниде до које се може корисно ићи; пређе ли се она, прелази се на поље смешнога. Овде се преко те границе, коју одређује здрава памет и инстинкт, веома много прешло." Нама се, међутим, чини да се далеко више прешло „на поље смешнога" када се оваква и слична рационалистичка резоновања увлаче у чисто књижевна и естетичка питања. Ни најпроницљивија здрава памет нема шта да тражи у поезији. Наши најзначајнији песници, почевши од Петра Петрозпћа Његоша и Браика Радичевића, преко Јована Јовановића Змаја и Лазе Коетића, па све до Светислава Стефаноеића и Момчила Настасијевића, ковали су шзве речи и оживљавали старе, давно из употребе избачене изразе, па ипак нису уопште прешли „на поље смешнога". Занимљиво је истаћи чињеницу да је Бранко Лазаревић, иако присталица импресионистичке критике, исто као и Скерлић, приказујући и оцењујући Стефаковићеву поезију, напустио терен импресионистичке критике и прешао на подручје старе филолошке критике, против које се и сам Скерлић некада борио. Као какав стари професор филологије и лингвистике, млади естетичар Лазаревић улазио је у филистарска цепидлачења, нарочито тражио Стефановићеве смелије кованице и прелазио „на поље смешнога" оваквим својим апсурдним тврђењима: „Нова осећања траже и нове речи. Само, те нове речи морају бити потребне, морају бити у духу народном, морају у свему да носе ознаке речника у који ће да уђу. Стефановић их не кује из потребе. Он нове речи кује да изрази стара осећања, те да бар тиме изгледају нова. У највећем броју случајева, он их не кује стога што нема довољно речи у српском језику за танане мисли његове поезије, већ стиха и слика ради, а најчешће ни сам не зна зашто; сем ако не стога да и тиме допринесе да буде што нејаснији." Да су се наши песници, од Петра Петровића Његоша до данас, држали оваквих филолошких замерки, не би било могућио замислити развитак српског песничког језика и наши би модерни песници још увек писали језикснм Јокоима Иовића-Оточанина, Јована Сундечића, Ђорђа Малетића, Јована Стејића и осталих стихотвораца из њихозог круга. Просветни гласник бр. 1—2 2