Prosvetni glasnik, 01. 01. 1943., str. 29

24

Просветнџ глаеник

су дали дескриптивне песме савршено углађене са артистичког гледишта, те их упоредимо са Стефановићевим циклусом На језеру, до каквшс закључака ћемо доћи? Илић и Дучић нас остављају хладним и равнодушним, јер ретко кад у њиховим дескриптивним песмама затрепери јаче осећање, ретко кад заблиста дубља мисао; они дају складно заобљене описе природе, њен спољашњи изглед и оквир. Стефановић можда није тако префињен артиста и не глача своје стихозане описе природе тако брижљиво као Илић и Дучић, али он нам даје унутрашњу садржину природе, открива кам њене скривене лепоте и тајне. У беспрекорно мајсторски сачињеним сонетима Илића и Дучића има више спољашњега сјаја, али у Стефановићевим сонетима наилазимо на духовна :доживљавања природе и песничке визије вечитих унутрашњих збивања природе у њеним праисконским дубинама. У својим поетским визијама језера Стефановић је местимице достигао висину песничког успона великог француског лиричара Ламартина, који је присно осетио, интимно проникнуо и пе.снички дочарао унутрашњи жквот језера као мало који песник у модерној европској поезији. У овоме циклусу има још неколико ванредно значајних сонета, који заслужују посебан осврт. Ми ћемо се задржати самона сонету Подне, који такође наводимо у целини: Мирише зрела, угасита трава, Густа и бујна као твоје власи, Што као вила по њој прострла си Да на њима ми отпочине главз. Ко с дивљих ружа, врели' и црвеви' . Из образа ти бије топла пара, ._ Док са језера трепти дневна јара И дрхти ваздух, пун чежљивих сени. # То земља дише загушено, тајно, Ко срећни, ми, у притајеној страсти. А у језеру, у ватреној сласти, Сунце се купа и топи се сјајно.

Па вода пламти, гори у том сјају, Ко око твоје у мом загрљају.