Prosvetni glasnik

Правни положај српског сељака и занатлије у средњем веку

Призрена, поклања и винограде и 4 уљаника (пчеларства), а при сваком уљанику по два човека. Ови су људи већ везани за земљу, као у Византији: они постају поданици или боље рећи подложници манастира, они немају права да са манастирске земље пребегавају на жупску земљу, онда морају бити враћени натраг, пише повеља. Кад су Немања и његови синови зидали задужбине у Србији (Студеницу, Милешево), опет су њима поклањали насељена имања и уредили односе потчињених сељака према манастиру. Није се сачувао тај „закон св. Симеона и св. Саве" за Студеницу и Милешево, на који се позивају доцнији краљеви у својим повељама, али изгледа да је он обухватао све врсте аграрних односа. Поједине велике хрисовуље XIII и XIV века показују какви су били ти односи по манастирским метохијама (Скопска, Бањска, Грачаничка, Дечанска и Аранђеловска хрисовуља). Српски манастири имали су врло велике поседе: на пр. Дечанској лаври био је потчињен читав крај који се и сад још зове „Метохија" 52 села, и то са многобројним становништвом (у селу Чабићима било је, према попису у хрисовуљи 1330 г., 197 кућа, а у њима до 700 мушких глава). Ови сељаци деле се на неколико врста. Основна врста сељака у XIV веку то су земљорадници, зависни од повлашћеног господара. Они се зову грчком речи: „парици" (досељеници) или чешће „меропси" (прастара грчка реч коју читамо код Хомера и значи „човек"). Они су православни Срби. Уредба за меропхе назива се понекад „закон Србљем". Меропси живе у великим неподељеним кућама (задругама, према доцнијем изразу). Из Дечанске хрисовуље видимо да у задрузи може бити до 15 или 20 одраслих мушкараца — браће, братића, унука једног деде, па и домазета, шурака. Свака меропашка кућа има свој посед који она обрађује за себе и сматра својом „баштином". Али сељаци немају потпуно право раеполагања овом баштином. По чл. 174 Д. 3. сељак, кад хоће да прода своју баштину, може да њу прода само човеку истог сталежа, који ће вршити исте работе за господара, иначе може гоеподар да конфискује сељачки посед који му не би давао работе. Потчињена сељачка баштина дугује повлашћеном господару многобројне работе. Док су у византиским катастрима сељаци оптерећени многим порезима у новцу, у српским повељама налазимо многе работе и приносе у. натури. Једино што је израчунато; Пр осве тни гласник бр. 3—1 2