Prosvetni glasnik

Просветаи гласник

I. Слободни сељаци. Кад се у XII веку ствара Немањина држава, ослобођена од византиске превласти, била је већина српских сељака вероватно још слободна, зависна директно само од владара „великог жупана". Језгро сваке жупе сачињавали су жупски сељаци, лично слободни. Они су држави плаћали порез и вршили многобројне работе (кулуке), на пр- „приселицу и понос" — давање превозних средстава и хране претставницима државе, затим „градозидање", стражарење по градовима и по друмовима, давање помоћне снаге за властеоску војску ит.д. Још из чл. 75 Душанова Законика видимо да се жупа схвата као скуп слободних села која располажу, осим својих земљишта, и пашама као заједничком жупском својином. Исти члан претпоставља ипак, да се у жупи налазе и села властеоска, царска и црквена којима остала села не смеју забранити учешће у испаши- Из повеље цара Уроша челнику Муси г. 1363 видимо поделу жупе Брвеника: од 56 села 30 припадају властели, док су остала 26 „жупска". Од тог броја 14 јављају се као „дворска" са засебним обавезама према царевом двору (села ловачка, коњушка, станичка, поетељштачка), док само 12 њих остају као обична слободна села. Манаетирска села уопште нису споменута, јер због својих имулитета потпуно изузета од власти заповедника жупе. Видимо да обична слободна села сачињавају мањи део жупе у доба српског царства. Осим жупских сељака који обрађују своју наследну земљу, било је и сељака који су узимали туђу земљу у закуп. Ту су постојала два система. Један је наполичарство: тежак који нема ни стоке ни свог алата, позајмљује их од богатог господара и даје му половину прихода —- „тежи земљу наполи". Други је систем, ако сељак има свој инвентар, онда он даје господару четвртину прихода, а три четвртине задржава за свој труд: „ко би за доходак уеејао жито, да даје. цркви четврт", вели хрисовуља Цетињског манастира г. 1485. Исту четвртину дају сељаци господару имања, кад се на њему користе службеностима: ако секу дрва, лове рибу или дивљач (повеља Скопског ман. г. 1300). Али већина сеоског становништва у Немањићкој Србији јесу зависни „парици" или „меропси". II. Меропси на повлашћеним имањима. Већ из прве Немањине повеље Хилаидару г. 1199 видимо да он поклања својој задужбини не само земљишта, него и сељаке — „парике" код