Prosvetni glasnik

Правни положај српског сељака в зан &тлије у средњем веку

87,

оно што њој нареди игуман (вероватно само један работник од куће). Слична одредба налази се у чл. 68 Д. 3. Из једне повеље Хиландару маја 1355 г. видимо да се овај пропис сматра као „закон за меропхе по всој земљи". Било манастирски било властеоски сељаци дужни су да своме господару раде по 2 дана недељно (дакле, он може захтевати од куће 104 дана бесплатног рада). Осим тога, остају на снази мање работе: 1 дан годишње у винограду, 1 дан кошења заманицом и др. Душанове одредбе изгледају као врхунац постепеног појачавања зависности сељака од гссподара. Ова правна подређеност види се и из чл. 69 Д. 3., по коме себри (ово је општи назив за све сељаке) немају више права да се скупљају на зборове, вероватно због тога што се сваки збор без допуштења власти сматра као завера против господе. „Саборницима" (учесницима збора) закон прети отсецањем ушију, а „поводчијама" (сазивачима) осим тога, и опаљивањем косе и браде — „смуђењем". Ипак меропах у Душановој држави није беоправан. Пошто потчињен положај сељака даје господару могућност да злоупотреби своју власт, донет је г. 1354 у II делу Д. 3. значајан чл. 139: „Господар не сме да тражи од меропха ништа друго преко онога што је законом утврђено". Догоди ли се таква злоупотреба, меропах има право да пред судом тужи господара, и то било властелина било игумана било царицу и самог цара. Господар, ако га суд осуди, има да плати меропху сву штету, и мора дати јемство да му неће затим учинити које зло. Али исти II део Д. 3. потврђује да је сељак везан за земљу: он нема права да се отсели са имања. Оваква селидба без дозволе господареве сматрана је за „бежање" и кажњава се као кривично дело. Нико нема права да туђег сељака прими на своје имање — ни манастир ни властелин ни царица ни цар (чл- 140 Д. 3.). Ни вароши не смеју да туђег сељака приме у своју средину (чл. 141). А последњи чл. Д. 3. (чл. 210), донет после Душанове смрти даје господару право да одбеглог меропха тражи на туђој земљи и да га сам кажњава: да га осмуди и њему нос распори, па да га врати силом на своје имање. Ми смо највише говорили о манаетирским меропсима, јер је њихов положај најбоље познат из повеља, али је скоро исти био положај сељака на зластеоским имањима. Наведени чл. 68 2*