Prosvetni glasnik
90
Просветни .гласник
(рум. са1а1ог, од са!е — пут) су кириџије које воде караване коња и теретне стоке преко планина, преносе робу својих господара у градове, чак у Дубровник. У рату су вероватно били коморџије. Осим тога су Власи дужни да пасу црквена с ( тада, под одговорношћу за губитак стоке. За тај рад примали су месечно издржавање од манастира. Имали су и доста своје стоке коју су пасли на манастирским планинама и за то давали „травнину" део приплода, на пр. од 50 оваца 1 овцу с јагњетом. Пошто је правни положај Влаха лакши, забрањено је Србину да се ожени код Влаха и да пређе њиховом начину живота- Ако се неки Србин већ приженио код Влаха мора да буде везан и враћен у меропхе (Бањска повеља кр. Милутина). Поред Влаха било је и пастира из меропашких кућа који нису имали толико повлашћен положај, него су осим пастирске дужности морали и да ору манастирску "з§мљу и да сено косе. Било је и целих коњушких и „станичких" села по жупама. Станици су слуге које се брину о владаочевом „стану", т.ј. његовим стварима на путу, — једна врста царских коморџија. V. Отроци. Осим меропаха, занатлија и Влаха, који су сви више или мање зависни од велепоседника, али имају своју личну слободу, било је по селима и правог робља, потпуно зависног од господара. „Људска чељад" која се може продати и купити на тргу, позната. је из споменика XII до XV века. То су ратни заробљеници, кривични осуђеници и инсолвентни дужници, као и у осталим европским земљама тог доба, Српски роб носи назив отрок, а робиња раба. Црква је утицала на побољшање положаја робља: она забрањује продају хришћаиског робља иноверцима — јеврејима и муслиманима, поучава власнике да буду хумани према робљу. И у чл. 21 Д. 3. прописана је строга казна — отсецање руку и језика ономе ко би хришћанина продао „у ину веру". Душанов Законик потврђује право господара на отроке као „баштину" (потпуно право својине). Отроци и њихова деца остају 5,у баштину вечну" господара (чл. 44 Д. 3.). Отрок нема права да се на свог господара жали цару (чл. 72), док је меропху ово право зајамчено законом (чл. 139). Ипак српски роб није бесправна, није ствар свог господара. Његов господар суди му само у мањим споровима, док за важнија кривична дела — за убиство, телесну