Prosvetni glasnik

Белешке —— Т

137

Тиме се наравно не каже да само школа под ведрим небом пружа педагошке задатке, или да су педагози и наставници морали да чекају појаву школе под ведрим кебом да би открнли да школа мора да васпитава. Само истичемо неоспорну чињевицу да васпитање чини суштину школе. Школа под ведрим небом је стога одређена да све више проширује идеју васпитне школе, да да педагогу и наставнику све живље осећање за значај овог принвдша и — што је најважније — да у свакидашњој стварности да овом начглу израз све пунијег и искуством богатијег живота. Идеали новог васпитања које треба да буде ваепитање детета самим собом, налазе у овој школи најбоље могућности за остварење. И стварно, дете у школи под ведрим небом налази у највећој мери пример, средину и потстрек. Више се ученику не може дати, пошто смо убеђени да човека не васпитавају други, већ да се сам васпитава, и пошто смо увидели да се задатак наставника састоји у томе да потстиче све оно што је детету урођено и да ствара подесне услове за то да се може развијати по ритму свога властитог духа. Поменућемо овде још једно револуционарно обележје ове школе, које претставља обнову дидактике. Она наиме почиње једном темељном мером: уклањањем наставног часа који је у животу школе играо тако велику улогу и још увек је игра. Живот школе под ведрим небом је стална настава, стално истраживање, лични рад ученика, потреба наставника; њен ритам протиче стално на основу потстрека које је наставник дао у погледу на један циљ и један ред. Већ из тог разлога она захтева нову методику и претставља ново остварење школског доживљавања. То значи да је дете то које даје себи часове и пушта да му наставник говори, а не крути школски ред. Али да би дошло до тога мора прво да постоји духовна потреба ученика, мсра рад да се жели, мора да се чује прави пулс унутрашњег живота који сам себи проналази проблеме и поставља питања. Укратко, мора да постоји дете које хоће нешто да научи. Док се обично сматра да порекло васпитања лежи у потреби, вољи, па чак ако хоћете и у дужности одраслих, ми напротив сматрамо да оно лежи само у цотреби и вољи оних који треба да се васпитавају. И није потребно трошити много речи и описивати духовну скученост оних наставника који у детету виде само оно што је у вези са школом и стога сматрају нзгубљеним све време које се не проведе на часовима и у настави, да би се схваггило да школа само зато постоји и може да постоји јер има живе деце која хоће иколу. А школску клупу која је вековима симбол школе упркос нападима физиолога против њеног нездравог утицаја који угрожава неочврсли дечји скелет и прети не само телесним рахитисом већ и духовним, уклања ова школа, као симбол за то да обновљен појам васпитања као самоваспитања тежи да се остварн у новој, модерној школи. Као што смо видели, школа под ведрим небом уноси живот у школски програм који је уједно и васпитни програм и даје школи у оквиру живота нови живот и нову младост. Најзад, школа под ведрим небом не уводи у школу само ученика, већ просто напросто дете и проширује стога делокруг рада наставниковог. С друге стране она одбацује сваку »псолутистичку