Prosvetni glasnik

Поводом стогодишњице емрти кнегиње Љубиц« 187

ни изразити." И увек је кнегиња Љубица била за своју децу, женску и мушку, „слатка Нака" или „прељубљена Нака наша". Изузетним положајем Срба окупљених око ње и искреном љубављу којом је обасипана за живота, објашњава се н велика жалост за њом после њене смрти. Јер ни најзнатнији Срби нису испраћени са овога света са толико благослова као она, нити са вишим степеном „торжества" од овога који је њој приређен. Патријарси и митрополити карловачки, чији је углед међу Србима био увек велики због њихове националне улоге, нису са толико части полагани у гроб, са колико је положена она, Љубица Обреновић, сељачка кнегиња српска. Смрћу ока није престала да живи у сећању н свести српскога народа. Гледана у историској перспективи, њен лик блиста чак и лепше и животворније него за живота. Понето тим утиском, потомство је уноси у легенду и ставља у ред највећих жена, као идеалан пример српске жене и праве расне честитости. Отуда и данас, после сто година, њен спомен живи у српском народу и помиње се њено име са љубављу и поштовањем као некад. Нарочито у Шумадији, за чију је судбину и љубављу, и јуначким животом и легендом везана, и у чијем је главном граду желела и телом да почине. Ову жељу потомство јој још није испунило. Можда је Милан Милићевић имао у виду и њен случај хада осамдесетих година прошлога века, пишући Поменик знаменитих Срба, рече, да је захвалност биљка која ретко ниче, и слабо напредује на земљи српској.

Д-р Р. Марковић