Prosvetni glasnik

МАЈКА У НАШОЈ НАРОДМОЈ ПОЕЗИЈИ У богатој галерији ликова наше народне поезије на светлом и завидном месту налазе се врло жкви и привлачни, врло изразити и незаборавни ликови наше мајке. Они често привлаче пажњу наших и страних научника, они су главна лица неколико драма наших књижезника. Ако је Краљевић Марко оличење наших народних мана и врлина, Сава Немањић најпреданије службе Богу, истини и своме народу, светли ликови мајке у нашој народној поезији оличење су неизмерне љубави и доброте, узорне нежности и утанчане осетљивости, мудрог васпитања и свесног самопрегарања. Непресушни извор божанске љубави и доброте, мајчино срце толико је велико, а мајчина мека и топла душа толико је пространа да је у њима увек места не само за све своје рођене и за све честите и ваљане прегаоце и трудбенике, него и за сва невина и нејака створења, за све сиротице и сиротане, за све понижене н увређене као и све паћенике и страдалнике; у њима је чак искреног милосрђа и за грешнике. Врло ретко срећемо мајку која је, понесена ниским страстима, изневерила свој узвишени матерински позив и својој деци „много јада дала". Но такву је мајку народни песник жигосао за вечита времена. Од љубе Љутице Богдана, која се моли Богу да јој да Бог од срца порода, „макар била гуја шаровита", па до оних мајки које „лијеп пород изродише, девет сина или девет шћери", скоро све испољују високу свест о своме узвишеном позиву Да видимо, ка првом месту, маЈку према нејакоЈ дечици Успављујући своје чедо, мајка му пева: „Мајка Јова у ружи родила, ружица га на ласт дочекала, б'јела вила у свилу повила а пчелица медом задојила, ластавица крилом покривала, — нек је румен ко румана ружа, нек је бијел ко бијела вила, нек је