Prosvetni glasnik

190

Просветни гласник

цркву пошећеш, твог Маринка на руци понеси, мога Мирка за руку поведи, нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема." Племенкта Ковиљка је аманет примила па је однеговала Мирка као и своје рођено дете Маринка, Шта више, Мирку је давала првенство: „Прије Мирку б'јела хлеба даје . . , прије Мирку скроји кошуљицу, прије Мирку него свом Маринку. Кад изиђе на сокак међ друге, њеног Мирка на крило посади, свог Маринка до себе на земљу. Кад на децн рухо покројише, какво Мирку, онако Маринку. Нико не зна да је сиротица и да Мирко своје мајке нема." Зато су се Ковиљки сви дивили и благосиљали је: „Ој Ковиљко, адамско колено, проста душа твојих родитеља, који су те породили мудру , . . па ти знадеш шта је сиротишство!" Ова разумна и паметна мајка, пуна истинског, широког и несебичног материнства, својим радом и делом просто исцељује душе од тешке и грозке саможивости и неосетљивости према ближњем. Она се и у унајвећем искушењу, у својој личној несрећи, одржа на висини: кад јој Маринко у рату погибе, а Мирко се здрав врати и све исприча стрини-мајци, она не закука на судбину, не заборави се, него стегнута срца остаде доследкз сама себи и рече: „Чедо, Мирко, оди ближе стрини, оди, Мирко, да т' загрли стрина!" Како су баш данас потребне овакве мајке! Нерођена, али више него ни рођена. Она присваја и осваја, она својим примером показује пут истинског спасења из загађене и затроване атмосфере ситничавог живота. Мајка према већ подигнутој и одраслој дени Мајка је темељ и душа куће, она је својој деци непосредна и најубедљивија учитељица живота. Подижући своју децу да буду дика и понос не само њој кего и свом народу, мајка жели и наетоји да им све што је лепо и добро улије у душу и свест. Мајка, попут невидљивих духова, бди над целим животом своје деце. Ако се на време не враћају кући с одређених послова или С дужности, она већ стрепи и дрхти. Не види ли дуго своје чедо, мајка гори од жеље да га види, загрли и пољуби. Једна се јада: „Ево има 15 година, како мајка не види Јована. Би вољела виђети Јована, но сву земљу бутун царевину да ми даду и поклоне царство!" Таква и толика може да буде само материна жеља. У на-