Prosvetni glasnik

Мајка у нашој народној поезијн [189 1.1 ^4-" 1 ' радин ко пчела малена, нек је хитар као ласгавица". Дивне ли и тако лепо изражене жеље материне да јој син буде здрав, леп, марљив, хитар и оран за посао! Кад младу Гојковицу узиђиваху у теглеље Скадра на Бојани, ова чесхита мајка, пуна воље за животом, у најтежем часу, гледајући свесно грозној смрти у лиде, мисли на свог Јову „од мјесеца дана", па моли мајстора да јој остави прозор на прсима: „Када дође мој нејаки Јово, кад дође да подоји дојке". Но ни то јој није довољно, она хоће и да види сина, па моли даље да јој се остави „прозор на очима, да ја гледам ка бијелу двору, кад ће мене Јова доносити и ка дзору опет односити". Колико материнске бриге и жеље! Колико душевке скаге и истрајности да до последњег даха и куцња срца свога помаже своме нејаком стзорењу да се одржи на животу! Хасанагиница, не смејући да дочека свога господара у дому, на своме поласку чврсто љуби своју старију децу, „а с маленим у бешици сином одјелит се никако не могла, већ је братац за руку узео и једва је с сином раставио". Рањава срца и болне душе, мислећи увек на децу, она још више пати што мора да се преудаје. Кад су је сватови водили мимо њеног бившег дома, „дв'је је ћерце с пенџера гледаху, а два сина пред њу исхођаху, тере својој мајци говораху: „Сврати иам се, мила мајко наша, да ми теби ужинати дамо!" Ти гласићи и те жеље само су још болније утицали на мајчина осећања. Она им свраћа, дарује их и тешко се раставља. Тада Хасанага, главки кривац целе трагедије, долива препуну чашу: „Ход'те амо, сиротице моје, кад се неће смиловати на вас, ваша мајка срца каменога!" Материно срце није могло да издржи под тим тешким ударима него је препукло — „од жалости гледајућ сироте". Ево мајке! Јасна је као сунце. У песми „Јетрвице, адамско колено!" преобилно је материнске бриге и љубави, нежности и топлине. Остављајући јетрви Ковиљки у аманет своје јединче Мирка, на смрт болна Винка поручује: „Кад Маринку (своме сину) бела хле®а сечеш, подај секо, и мојему Мирку, њему подај од хлеба корице . . . Кад Маринку справиш кошуљицу, моме Мирку закрпи траљицу, кад изађеш на сокак међ друге, твог Марикка на крило посади, мога Мирка код себе на земљу . . . Кад ка деци рухо покројите, вашем кројте како вам драго, моме кројте чисто рухо црно; кад ми, сејо, у Чоосветнн гласвнк. бр. 5—6 4