Prosvetni glasnik

244

Просветни гласник

Што је главно, као прави уметник, као добар наставник Змај је умео пронаћи окај невидљиви али постојећи додир душа. Успео је да учи децу у игри, што је и захтев модерне педагогије. Скоро ниједна песма није без неке поуке, а ниједна поука није наметљива. Али понекад је поука непсихолошка; када Змај своје мисли, па и савете родитељима, ставља у уста деде, одакле неприродно звуче. Дете се буни против повоја, јер жели да се слободно и за слободу развија, или када говори мајци да свој народ треба и од ње више да воли, или када захтева од старијих да му пруже пример родољубља. То се могло дешавати само по старој педагогији учења подражавањем: да дете понавља и оне мисли старијих које не схвата. То се и данас дешава. Баба води унуче за руку. Познаница пита трогодишњег малишана: „Шта ти ради мама?" Баба говори: „Реци, добро је, спрема ручак." Дете понавља бабине речи. „Поздрави је", наставља познаница. Кажи: „Хвала, хоћу", и дете као одјек понавља бабине речи: „хвала, хоћу", а тој баби, као ни многим нашим родитељима, па и васпитачима и не пада на ум да причекају на самоникли одговор детета, па каказ био, и да без наметања готових мисли и осећања не убризгавају тромост у духовни живот детета и не своде га на чисто подражавање, као што бива код младунчади живстиња. Срећом ова Змајева мана је ретка, а у накнаду Змај нам даје често особине врло вештог писца. Таква је драматичност. Поједине дечје песме су просто подељене улоге (Пера као доктор, На пазару, Брата се дури). Друга одлика Змајевих дечјих песама је што је Змај умео дати сликарску композицију. Живећи као студент у истом стану са Ђуром Јакшићем, другујући са Новаком Радоњићем, Змај је научио добро цртати, као што то доказује његоз изразит портрет Пуре Моце. Он је и децу потстицао да цртају (Свако црта како зна). Важно је што се та сликарска вештина Змајева лепо испољила у дечјим песмама, где је умео дати усклађену композицију и истаћи значајну појединост. Таква је слика четворо деце увучених у корпу, док пето стоји тужно тражећи за себе места у „кући", ма да нема ни за лутку места, те је остала лежећи крај корпе, а једноме у „кући" прбдире нога кроз дно, јер ма да гости нису бесни кућа је з-аиста тесна.