Prosvetni glasnik

258

Просвеши гластик

утеха Асторове старссти; Он је пази и чувз као очи у глави, окружава је најбољим васпитачима и иајчувенијим лекарима које Америка има, Али, Шрикаианда се буии против претерано рационалног и једнострано механичког начина америчког васпитног система, одупире се свима убеђивањима да свој индуски идеализам и мистицизам прилагоди америчком схватању живота и покушава да увери и Астора у исправност свога схватања: „Дозволи да ти кажем нешто: људи из кошнице морају остати људи. Ако свако осећање сведемо на болест, као што Јанг хоће, имаћемо ускоро само бездушне животиње у кући. Ако човеку продужимо до краја чула техником, он ће постати аутомат." Индуски свештеник одлази, Астор остаје, појављује се Јанг, који покушава да сузбије „негативни" утицај источњачког жреца на „позитивног" Астора. Јанг се труди да убеди Астора у потребу еманциповања од Шриканандина утицаја: „Уопште, у нашој кошници не сме сувише да се негује и развија сентиментална и религиозна основица међу људима. Треба што више отклањати све што узнемирује несталну људску унутрашњицу. Новим људима непотребне су мере снова и мучења потсвести. Религиозним васштањем оне се појачавају. Треба обуздати Шриове наивности." Најзад, после дугих и учесталих сугестија од стране америчких позитивиста, Јанга и Кинга, Видора и Лоула, Астор мора да попусти и да жртвује индуског проповедника, према коме је осећао толико симпатија и имао толико слабости. Под удруженим утицајем својих америчких противника који нису имали смисла за источњачку религију, мистику и филозофију, смерни Индус је морао да се повуче и напусти Асторово насеље, и Стелино васпитање поверено је реалнијим и практичнијим васпитачкма, који су били мање сентиментални и спиритуални, али ближи америчком начину живота и менталитету. Први чин одиграва се далеко од Америке, „преко мора н брегова, негде на дну Европе, можда на Балкану". У Ити и Солу, у Сану и Варану, видиио и осећамо наше људе и наше нарави, вечито немирну и несхваћену душу човека са Балкана, са нашим балканским слабостима и страстима, сновима и чежњама. Сан и Вараи су типичко наши незадовољннци, уморни и разочарани, неостварених планова и незадовољених амбиција, али увек у тражењу чових животких путевз н нових дутања;