Prosvetni glasnik

298

Просветни гласник

| ГТисац многе догађаје из библиске историје описује готовим деловима Јеванђеља. То је добро. И најидеалнији би био уџбеник библиске историје, кад би се — са потребним прелазкма и везама, а уз сходно тумачење наставника — састојао из дословних одломака св. Писма. Међутим, писад под наводницима наводи многа места, а у ствари то нису цитати него парафразе, препричавања. Чему онда наводници? У појединим лекцијама писац у вези са описаним догађајем, у примени, наводи чланове символа вере на цркзенословенском језкку. А како наша деца, нажалост, нигде не уче влљано тај језик, иако је то наставним програмом прописано, то би требало дотична места транскрибовати на српском, бар уз оригинални текст, н превестн. У библиским причама често се спомиње „цар Ирод", али треба разликовати Ирода Великог (стр. 6, 11, 12) од Ирода Алтипе (стр. 14, 17, 46), па то истађи бар при првом иомињању њиховом. Иначе, деца могу помислити да је то један исти цар, а овамо знају да је Ирод (Велики) умро убрзо после рођења Христова (стр. 12). — Исто тако, код помињања римских царева Августа (стр. 9) и Тиберија (стр. 13) треба убацити „римскн цар" за разлику од јудејских „царева" Ирода. Све су ово ситнице, случајне омашке, не веђе грешке, али и њих треба избеђи. Јер, данас су деца „паметнија" него некад, усто радознала, па својим запиткивањима могу збунити невештог наставника. Осим тога, деца верују више штампаном уџбенику него усменом разлагању и исправљању наставника; и међу њима настаје колебање, нарочито, ако је наставник немаран и комотан па их не разувери на подесан начин. Задржали смо се дуже на прва три дела књиге, на „Историју Новог завета" у ужем смислу речи, јер је то вајважнији део књиге, а ту је било и више грешака.

Остали део хњиге, IV: „Сдике из историје хришћааске цркве" и V: „Сдике из историје српске цркве" (стр. 56—75 и 75—95) израђен је одлично, тј. без замерке. Сви су одељци обрађени јасно и прегледно, оажето, и обухватају све важније моменте. Ако кка празнина или неких одељака неразрађених детаљније, то није кривица пишчева него службеног наставног програма, по коме је у II разред средњих школа уз библиску историју Новога завета, као најважнији део, стрпана Историја хришђанске цркве и Историја српске цркве, тако важни предмети. Али, кад је веђ тако наређено, онда је у наслову књиге „Историја Новога завета" требало бар у поднаслову споменути н тај део, како би наслов књиге одговарао садржају књиге. И у овоч делу књиге могли би ставити неке напомене и упуте за друго издање. Тако на пр. приликом говора о ап. Павлу — требало би бар укратко истађи и писмени рад ап. Павла као и других апостола и апостолских ученика, у допуну онога што је веђ речено о јеванђељима и „Делима ап." (стр. 4). А на крају те лекције згодно би било додати: „па и у нашим