Prosvetni glasnik

340

Просветни глзсник

у којима мађиска снага језика превазилази чак и оно што је једноме Гетеу стајало на расположењу. Он остаје при том миран, љубазан и учтив човек, какав је био целог века, освежава се музиком и природом, да би, најзад, без болести, уснуо 7. VI 1843 г. О Хелдерлиновом песништву не да се говорити. Као музика, коју не терети ништа земаљско-људско, живи она из себе и у самој себи, живи само од откровења и пружа нам, као и свака права уметност, сазнање о једном већем и вечитом битисању. У строгом низу стихова старих песника теку његове оде и химне, али не у туђинској опреми као много класицистичко певање из доба хуманиста, већ у једном природном и јединствено одмереном руху. Прастари метар строфа, оживљен опет после две хиљаде година у перу једнога немачког песника, привија се вољно северњачком језику и мисаоној садржини. Синтеза, јединство између севера и југа, рекао сам већ, само је код Хелдерлина и само у Хелдерлину постала стварност. Док је Гете земљу Грчку душом тражио: Хелдерлин ју је већ нашао. Човеку се често чини као да се он, Грк из доба цветања, после сна од две хиљаде година пробудио у Немачкој деветнаестог века, и покушао, о-птерећен успоменама блажене прошлости, да живи даље у много тежем и тамнијем нордијском свету и садашњици. Његов Хиперион-роман није ништа друго него бегство у грчки свет, исповедање ка јелинизму. Ма колико да је нама данашњима тешко читати један роман ОЕе врсте и облика, толико је Хиперион богат језичко-песничким лепотама и дубоким мислима, да богато награђује тај напор. „Када сам јонЈ^био тихо дете и нисам ништа знао од свега што нас опкољава, зар нисам тада био више него данас после свих мука срца и свег мозгања и борбе? Да! божанско биће је дете, док га не зароне у камелеонску боју. Цело је, јер је оно што је, и зато је лепо. ^Стега закона и судбина не дотичу га се; у детету је само слобода. ' ,•*&(?