Prosvetni glasnik

342 Просветни гласник

Нисам више питао где је; било је у свету, не може се више повратити, сад је само још сакривеније у њему. Не питам више шта је; видео сам га, упознао сам га. О ви, који тражите оно што је највише и најбоље, у дубини знања, у журби делања, у тами прошлости, у лавиринту будућности, у гробљима или изнад звезда! Знате ли његово име? Име онога што је једно и све? Његово је име лепота. Шта је све, шта су људи хиљадама година радили и мислили, према једном тренутку љубави? То је оно што је најуспелије, божански најлепше у природи! Тамо воде све степенице ка прагу живота. Отуда долазимо, тамо идемо. Ко само са целом душом дела, никад се не вара. Њему није потребно мудријашење, јер нема силе противу њега. Веруј ми, свуда нам остаје још једна радост. Прави бол одушевљава. Ко згази на своју беду, стоји више. И то је дивно, што тек у патњама душе осећамо слободу. Слободу! ко ту реч разуме — то је дубока реч, Диотима!" Било би чудновато кад се један песник, који се саживео толико са антиком, не би огледао и на драми. Легенда о грчком учитељу религије и чудотворцу Емпедоклу и казивање о његовој драговољној смрти у Етни, то је оно што је привлачило Хелдерлина у његовим зрелим годинама. У неколико махова он се лаћао ове теме за своју трагедију. Али оно што ми данас од тога имамо „Смрт Емпедоклова", није драма. То је дубоко, коначно разлагање о вечном, гласништво из једног другог света у који је Хердерлин у својим светлим тренутцима могао да загледа, иако је остало само на загледању. Никада му није успело да савлада стаклени зид између себе и онога са друге стране, ни у најблаготворнијим тренутцима. Не у диалогу, нити у узбудљивом затезању двају полова, креће се збивање ове трагедије, него је монолог то што нам, у ванредним сликама и језику који нас опчињава својом праизворном снагом, омогућује да доживимо