Prosvetni glasnik
Српски Језик као израз српског духа
ш
Језичари наши позвани су да пазе на ове изворе, да их чисте од муља и загађења, да их хватају и упућују њихове токове у жив народ. За тај посао нисам позван, али језику и изражајности у речима извор је у духу. Реч је постала у духу. Језици су обележје духа. Ми знамо о извесним материјалним збивањима у нашем организму. Али је поуздано да се и у.духу обављају нека збивања у стварању његових израза и речи. Психологија нам понешто објашњава, али језичари нам још нису објаснили постанак речи. Свакако да су Индоевропљани некада у давној давнини чинили заједницу и имали исти језик. А доцније духовно су се диференцирали, па су и језици постојали ,као изражајност духовних стварања. Не мислим ја да то могу објаснити, не држим ни да сам се приближио томе, али данас је потребније него икада да се и наука позабави овим питањима, јер опасности су од занемаривања ових питања и сувише очигледне и сувише велике баш за даље развиће човекова духовног стварања. Тежи се да се човечанство баци у казан и да се кува, док од њега не постане папазјанија без икаквих вековних одлика које су и омогућиле стварање васколике просвећености и уљуђености човечанства. Међутим, све чиме се човечанство поноси у своме вековном мучном уздизању — све је то потицало само из једнога извора: из духа и духовнога стваралачкога живота. А баш у томе су различити народи на разне начине обдарени. Може ли бити, без штете за општи напредак, то кување свих народа и претопљавање у безобличну интернационалну гомилу напредно, опште корисно, може ли омогућити даљи несметан развој стваралачких снага? То је питање које треба да постави себи сваки народ. То питање постављамо и ми овим покушајем нашој интелигенцији Имамо и експерименте у овом правцу и резултате тих огледа толико речите и толико очигледне да је одговор само један: Народи могу дати највећу меру човечанству, они могу одговорити своме опредељењу само под једним јединим условом: да дају из себе, да стварају из свога самосвојног и својесврсног духа, да уреде свој живот по тим изворима, да би зајемчили вечност и несметан развитак своме духовном стварању, па с тим и своје прилоге општечовечанској култури. Стев. 3. Ивавић