Prosvetni glasnik

182

Просветви глаеник

се и бацио у сваки угао по један орах почињући од источне стране. Док би бацао први орах говорио је: „Во имја отца!" други на супротну страну: „И сина!", трећи на југ: „И светога Духа!", четврти на север: „Амин!" Затим бк пзи расули спремљену сламу по поду -те одаје, а нарочито по софри на којој се јело. У то време није било столова као данас, већ су биле ниске софре само педаљ високе од Лода, а око н>их се седело на поду 1 са скрштеним ногама по источњачки. Преко сламе на софри простирао се чист чаршав, и на њега се онда стављала прво свећа, па божићњи колач, па велика синија са раније спремљеним воћем. Све што 'би се доцније, у то ! .у обеда, доносило, могло се и вратити еа трпезе; а ово прво никако не, све је имало ту да остане до трећега дана Божића. Тако исто ви мрве се нису смеле изнесити из одаје, а ни под да чисти; само би се мрве и кости скупљале у засебну чинијицу и она, обично покривена, морала је на столу остати до трећега дана изјутра. Чим би сви заузели своја места за столом, домаћин би се прво прекрстио, запалио свећу, обично остатак од славске свеће, помолио Богу гласно, док би га други тише пратили, затим би сели за трпезу и почели јести. За то време би једно чефаде изашло пред кућу и опалило из пиштоља. Сваки укућани морао је од свега за стола узети по мало. „Ваља се", говориле би старије жене. Нарочито се пазило да свако дете узме макар и најмању честицу нишадора. То неки пут није било лако, јер деца нису радо гутала горки минерал. Обред на Бадње вече морао је тећи у свечаном расположењу, могао је бити и весео, али ико се није смео опити нити певати друге песме. осим тропар или црквене и побожне песме. „Није се ваљало" чак ни свирати у инструменте. После вечере чељад су се обично купала и ишла рано на спавање да се нико не би успавао на Божић. Сутрадан рано изјутра, на први дан Божића, пуцањ из пушака означавао је долазак полажајника. То је обично било неко мушко дете из суседства, које се нарочито волело. Обично се бирао леп, здрав и паметан дечак, да „здрављем и лепотом кућа цвета". Полажајник се није мењао по више година док год се не замомчи; онда се'узимао његов млађи брат или неко други, увек из породице са којом се добро живи.