Prosvetni glasnik

Беаешке —.. . , . 4 7 --

187

пчљ, тј. узајамне културне односе са осталим народима, мора хтети н средство. Обе жеље не могу се испунити, оне се узајамно искључују. Како стоји са страним речима у француском? пита се даље писац. Он наводи Еугена Лерша који у своме чланку „Француски језик и француска особеност" каже: „француски језик не садржи мање страних речи него немачки, можда и више, јер се тамо не труде да речи као што су музика, редакција итд. замене речима као »Топкип5(;«, »ЗсћпШеНип§:« и сличним."' Излагања професора Лерша су темељна и вреди да се чланак прочита. Греба још поменути разлог због кога се данас долази до погрешног схватања да је француски језик у погледу страних речи чистији од немачког. То је због тога што се ово тврђење поставља узимајући за основ језик класичног доба у Француској када се противу страних речи водила оштра борба. Зато Расин, Молиер и Волтер у овом погледу не могу бити ауторитети. Већ су романтичари стварали сасвим друго стање, а и сам мајстор француског стила, Густав Флобер, не преза од страних речи. 1фегов роман „Саламбо" препун је страних речи, Доба саобраћаја и техиике потпуно је изменило стање које је владало у доба класицизма. Цела дневна штампа блиста свим другим само не зазирањем од страних речи. Мајер-Либке је у Золином роману »Агдеп!« утврдио 36% речи страног порекла. „Па ипак ће остати неискорењено тврђење да у француском језику има мање страних речи! " додаје писац резигнирано. Кажу да оне тамо мање падају у очи, јер је већина од њих романског порекла и јер се уиосе у један романски језик. Да, али стручњацима и образованим Французима ипак те речи још како падају у очи. Шпански, као романски језик сродан француском, показује углавном исти однос мешавине језичног блага. Главни извори за стране речи били су за оба језика исти. Оба су више или мање били изложени истим западним културним струјама. У шпанском, међу. осталим, само из грчког долазе 3000 страних речи, наравно без оних строго научних. Фернандез и Рестрело их набрајају у предговору свог одличног дела. Шпански језик је још много више оптерећен његовим тесним додиром са арапским светом, јер почев од 700-годишње маварске владавине, стално притичу арапске речи. О тсме треба упоредити исцрпно Дозиа и Енглмана и Егуилаз и Јангаз, јер овде нема довољно места за ближе третирање овог запетљаног питања. Даље писац говори о португалском језику, у коме је стање ствари слично шпанском, само што је португалски језик добио још веће опте рећење из индијанских језика у Бразилији. Португалија је дуго времена пе и данас у необично живим везама са Бразилијом која је раније била њена колонија. Писац наводи једну цртицу са вашара у Бахији, коју је нашао у новинама »ЕизеИисЗо«, а из које се види да је португалски језик у Бразилији претрпео огромне измене под утицајем индијанских језика. Исту такву судбину има и холандски језик у Јужној Африци. Прешавши на холандски и скандинавски језик, писац наводи Ханса Пандера (Мииегбргасће, 42. Јаћг^апе) који је марљивим испитивањем дошао