Prosvetni glasnik

Б е леш&е

191

и катедрале, неописиво дивна је и узвишена музика. И на самим људима је јунаштво дивно, али љупкост девојака и незабораван смешак. На свој скрома!} начин спадају и добро познате „ствари" у вредности живота, онако како их ужар, лончар, столар, градитељ чесама, дају на стари начин. Ниједну од оних вредности не назива песник „лепом", иако је лепота тобоже централан појам уметника. Али овај појам је за уметника изгубио вредност не само због свакодневне употребе већ и због неколико књига о естетиди, које полазе од старе дефиниције да је лепо оно „што се сваком без неке користи допада". Рилке каже једном: „Нико не зна из чега се лепота у ствари састоји," Она је дубока и врло озбиљна тајна за онога коме се не само „допЗда" већ који је, као позван, стваралачки производи. Много штошта је „дивно" и на овој земљи, на којој смо настањени ми, људи. Али сенке расту, које угрожавају наше вредности и тиме смисао нашег живота. Песникова је мисија да све што је дивно „присно" прими, па да га каже, да га слави, да га преведе у непролазно, вечно, „невидљиво". И тако он славећи, скупља у неку руку све дивно што је у далеком свету стварно, да би га бацио пред претеће сенке: од првобитних слика и надземаљских првобитних вредности анђела, па до скривене вредности малих свакодневних ствари. Али упркос свему од тога не постаје химна већ елегија, тужбалица и „гневно разматрање". Откуда долази то? Сувише недовољнога налази песиик у нама, пролазним људима, и у себи самом, па чак и у заљубљенима. Сувише краткотрајан је полет срдаца како га дивно доживљују јунаци, песници и заљубљени. А прекомерно је велик број оних других, људи годишњег сајма, опседнутих циљем, уживањем и лармом. Усто расте из године у годину моћ непријатеља вредности, м а ш и н а, пред чијим грубим дохватом ишчезавају битне вредносне ствари. А ко ради против њих? Ко сем усамљеног песника штити унутрашње дивоте живота? Међу младим људима многи би били спремни и способни али њима би требало времена да сазре. И с м р т (која би могла да нам буде присна кад би само гасила оно што је природно завршено, да би се направило места за нови живот на земљи) и она се тако рећи покварила журбом и бруталношћу овог доба машина. Сада она уништава, без избора и сувише много младих живота, способних за лепоту. То су „гласови" безбројних младих покојника који песника најдубље дирају. Он осећа да баш њима не може ништа да помогне или врло мало. Он само може да „уклони изглед неправде" са појединаца, али углавном само да гледа како праћени нашим жалбама иду кроз подножје, да после у „бреговима исконског бола" ишчезну усамљени и неми. Тиме се завршава песничко дело. Преко најдубљег разлога свога гневног разматрања прелази песник елегија ћутећи. Али из његових ранијих дела, из песама, из промена у животу песиика „који тражи Бога", тај се разлог може јасно видети. Бог, кога је песник раније осећао као свуда присутног, све више се удаљавао