Prosvetni glasnik

Богдан Поповић и нове генераци]е

Т35

Пошто је дзо језгровиту карактеристику варваризма, с једне стране, и цивилизованости, с друге стране, и дефинисао духовни менталитет „новога нараштаја", Поповић је наговестио и остале шегове специфичне особине: Нови нараштај је анархичан и декадентан. Људи тога нараштаја позајмљују створене тековине и навике ранијих нараштаја, или их бирају, и онда одмах дотерују, према својој примитивној души. Њихова је оригиналност мала, јер је и оригиналност, као и све друге врлине, производ дугог васпитања, преко једног низа непосредних предака; њихово је знање мало, јер нису наследили културну способност трајног рада, а често ни вољу за рад; њихово мишљење о себи је висско, а о другима ниско, јер су примитивно саможиви, јер се и сами чуде своме новом $(аГиз'у, јер нису научили да поредећи цене, јер као нови људи нису били довољно пута кажњени за прелажење преко границе туђих права. Не улазећи у Поповићеве критичке анализе појединих сликара и њихових изложених дела — због строго ограниченог простора овога часописа — ми ћемо овде навести још само глобално мишљење Богдана Поповића о уметничкој вредности и естетичком степену модернистичког' сликарства уопште: Ново сликарство, какво се развило у Паризу после Сезана, коЈи ?е зећ био декадент и примитивац, — поред квалитета које је наследило од овог последњег — носи обележје примитивнога, сировога, варварскога. Оно у еволуцији уметности бележи доба деволуције, враћања у назад... Ново сликарство — исто као и нова скулптура, и као ново песништво, и као нова архитектура, и као нова музика, — стоји у знаку јасно обележеног, правог, раног примитивизма. Упрсшћавање, — то је девиза, као код примитивног човека и детета; — бежање од реализма, бежање од природе у њеној стострукој разноврсности и прецизности, бежање од строгог склопа многих и логично повезаних појединости. Национално примитивно, архаично примитивно, егзотично примитивно, — Мисир, Асирија, Нови Зеланд, азијски Исток; киклопски стил у архитектури, кубизам црначких идола у скулптури, фигуре са турских и персијских ћилимова и епиналске „контрафе" у сликарству; у књижевности нејасне и бескичмене „литаније" у аморфном, данас тако званом „слободном" стиху, који је привремени стих свих дивљачких народа док не успеју срочити говор у правилне ритме; егзотичне скале Крајњег Истока у музици; и тако даље — то су извори инспирације и угледи нове уметности. Једним делом, ти се угледи бирају, то је ван сваке сумње, зато што је таква упрошћена уметност, у којој царује ћуд са неким површним чепркањем за ситним ефектима, лакша од дубоке и логичне уметности Гетеове, Рембрацтове, Пададијеве, Бетовенове.