Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

бедобеодоос зове зове осе особе зоо осе ок ов соко оо

рошког друштва у Волини под називом „Св. Ћирило и Методије“. (1877. г.); почасни члан Црвеног Крста у Брислу (1877. г.); почасни члан Казанске Духовне Академије (1877. г.); почасни члан Петроградске Духовне Академије (1879, г.); почасни члан Савета Московске Духовне Академије (1879. г.); почасни члан „Кијевског Словенског Друштва“ (1879. г.); добротвор за васпитање сиротне и напуштене деце (1889. г.); председник за подизање споменика Косовским јунацима (1890. г.); добротвор друштва „Св. Саве“ (1890. г.); добротвор академског друштва „Обилић“ (1890. г.); добротвор друштва „Коло Јахача“ (1890. г); председник „Братске Помоћи“ (1890. г.); члан утемељач Свештеничког Удружења (1892. г.); покровитељ црквено-певачког друштва „Корнелије Станковић“ (1892. г.); члан друштва „Љубитеља Духовне Просвете“ у Москви (1892. г.; члан одеског добротворног друштва (1894. г.); покровитељ певачког друштва „Станковић“ (1894. г.); председник Одбора за подизање Свето-Савске цркве у Београду (1895. г); почасни члан Свештеничког Удружења (1896. г.) и председник Одбора за прикупљање помоћи пострадалима од поплаве у Србији (1896. г.).

Али је, поред овога, за Драгињу било најпресудније, што је Митрополит Михаило био велики поборник Православља не само у малој Србији, већ уопште на Балкану. Тој идеји она је припадала свом својом душом. Она је знала и слушала врло често, како се нечујно, у низу столећа, одродио веома знатан број чисто српских породица у разним крајевима, изневеривши своју прадедовску веру, па се, највише због простоте и немања добрих пастира, предадоше или Исламу, или католицизму (преко уније), изгубивши, у крајњем резултату, и свако српско осећање. Слушала је о „модерном“ национализму, ла је „брат мио ма које вере био“, о томе оштром ножу са обадве стране, који је не само одобравао онима који су напустили стару нашу веру, већ бадрио и друге православне да могу, такође, прелазити у друге вере, само, ђоја, да остану и даље Срби! Драгиња је свесна била огромне штете и тешке заблуде, која се крије у таквом јевтином национализму а да је она у истини и била у праву, да је српски национализам без Православља нелогичан“— то је најбоље показало данашње верско-црквено стање у нашој поратној, на Версаљском миру заснованој држави.

Мухамедовац (некадањи србин) и католик с тешком муком отварају. данас уста кад треба да говоре о братству са српским православним народом, о јединству бар племенском. Не могу,

обусовжовжовжховжовжоо | — 130 — _ ООХОбХОСХоохоо Ооо