Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

529 зеоозезовкдос ос вовооезоск ос воск о обе 0065 Уо

на солунском фронту јуначки истављали своја прса насупрот непријатељским гранатима и мецима, дотле му код куће умире мила кћи Рада, 1917. год. у Г. Милановцу. То је био први нож за његово осетљиво родитељскв срце.

Пригрливши двоструком љубављу своју драгу унуку Бранку уместо своје рано преминуле кћери, његове су очи Олудиле далеко, тамо. к југу, своме милом јединцу. И с продором српске војске, с ослобођењем. нашим, долази му у наручја син, увенчан славом и с јуначким поносом. Али, авај, само за кратко време. Ускоро, 4. фебруара 1919. године од проклетога грипа, последица тешкога ратовања, умире му на рукама његова нада, његов . живот и сва утеха, његов јединац. Стојан Рибарац прилаже на олтар отаџбине своје највеће благо, свога јединца " сина, док су многи државници и виђенији људи извлачили своје синове из рата и обасипали их сваком угодношћу.

Али, и ако је његово срце било сломљено, живот постао празан и без циља, он, ипак, још не пада. И ако болестан, он долази у Народно а лстав ни ттн и сјајно и енергично заступа народне интересе. Најзад, све има својих међа, и он, после једнога сјајнога говора у одбрани народних интереса, лабудове песме своје, у мају 1920. године, пада у постељу, и после двогодишњега тешкога боловања, с малим прекидима с надом на боље, умире физички исцрпен, али духом ни најмање, у Београду 15. августа, у уторник, у 10 часова пре подне. Бог му је дао једину утеху у верном му другу, госпођи Јелени, која га је нежно и искрено његовала у болести попут анђела чувара.

(Сахрањен је скромно, без помпе, што је његову карактеру и одговарало, али спонтано веома искрено. На погребу је учествовало око 200—30) лица, већином његових верних партијских пријатеља, а било је доста и пређашњих партијских му пријатеља, као и од других партија, који су ценили његове изврсне особине и велике заслуге. Искрено ожаљен у говорима г.г. М. Стојановића, свећеника; М. Башића, проф; Д. Михаиловића, књижара из В.Градишта, и Ст. Миливојевића, лекара из Пожаревца, спуштен је у гробницу да почива вечни санак поред свога јединца онај човек, чији су нерви за народно добро и јавни живот некад треперили као јасиково лишће, а глас грмео као јерохонска труба!

Па, ипак, поред све велике скромности покојникове, нама живим тешко је не констатовати да приликом смрти овога, у истину, великога човека и Србина није било никакве изјаве саучешћа његовој породици ни од стране највиших фактора, за

ОбХОВЖОВХООЖХОБХОЉУЗО | — 15 — ОСХОСХОСХООУ Ооо о