Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

108

X. седиица 14. фебруара 1920 годиие

власт, онда господр, не само да би та држава изгубила своју снагу, коју треба према вами, него би она морала до краја да остане у ономе реакционарном сграном систему где не може да израђује никакове реформе на темељу социјалне правде, нити на темељу друштвеног напретка. (Ј. Шилграк: Били сте велики жупан аустријски за време рата.) Зато знадем боље управу, зато знам шта значи управа. Управа не значи правити вицеве, као што то г. д-р Шимрак чини код свакога посланика, неби ли га омео у говору. У најтежим приликама, као поузданик Хрватско-Српске коалиције, примио сам на наговор страначких пријатеља место великог жупана и вршио сам своју дужност сигурно тако патриотски као и Ви. 0 томе се можете Ви уверити из књиге, којом је ваш друг д-р Барац узео био особу тога жупана, да покаже, како се радило против Аустрије. У оно је време против мене тадашње аустријско ратно министарство водило потајну истрагу, и називало у мени једног опасног Југословена, чиме се ја и данас поносим, a Ви хоћете сада да мене тим положајем блатите. Ја се поносим тиме, да сам био једини велики жуаан, који је дошао на то место по поверењу српско-хрватске коалиције против свију отпора озго, а једнако остао у дужности до ослобсфења, као и после ослобођења. Ja сам уверен, господо посланици, да се ниједна врста друштвене правде не мбже да проведе у нашој држави, ако се државна власт онако поцепа, како хоће опорба, јер све те аутономије нису ништа друго, него чедо феудалног аристократског старог сустава; нису ништа друго, него само један привилег. У нашој би држави било толико програма, колико би било и тих аутономија, и онда, господо, мислим да нико не верује, да би се уз овакву децентрализацију државне власти могла и једна врста друштвене или које друге економске правде у нашој целој држави једнако да Лроведе. То признају и она господа децентралисте, крји се нешто разумију у управу. Кад сам говорио с њима из ближе, сва та господа кажу да је заиста један централистички устав идеалан, само они не сАатрају наше прилике за то зрелима. Нека ми допусте та господа, да ја сматрам овај приговор о тим приликама тако неискреним, као што сматрам неискреним и целе њихове програме о аутономијама. Кад би господа била искрена, они знаду врло добро, да Усјгав осим општих слобода, што их доноси самим свдјилг опстанком и гаранцијом, не сачињава ништа Друго него само један програм рада. Изграђивање устаба остављено je законима, а прелазна наређења чиНе само први корак изграде устава. Па кад би у ствари постојао овај приговор, да су данашње приликегза проведбу централизма за сада незреле, онда не фи искрени патриоти тражили државно-правне и х-историчке креације, него би примили начелно један централистички устав, а сву снагу своју усредсредилк на то, да израде ваљано ово прво извођење Устава, ова прелазна нарефења, а допустили, да се централизује оно и онда, што је савршено израђено и зрело за централизацију. И кад би господа пошла била тим путем, путем вођења једне реалне и позитивне политике, нека буду господа уверена, да би и њихови успеси били друкчији. Онда би сигурно и већина, која стоји на другом гледишту, водила више рачуна и морала да води рачуна о таквој озбиљној и реалној опозицији; ако та опозиција преузме и одговорност за оне дигресије, што би их вејпина од свог чистог назирања одступила и могла да отступи. Ја не мислим под име.ном опозиције комултативно сву опозицију. Не мислим, господо, на кому-

нисте, који како чујем, неће ни поднети посебан нацрт Устава, а држим, да би га и тешко било израдити о децентрализму, а у стилу московског централизма! Ја држим, да у Југославији најјачи јуридички теоричар не би могао да изведе озбиљан предлог децентрализма у духу и стилу заповести, како долазе из Москве, оних заповести, којима се мора сваки до задњега члана комунистичке партије на целому свету да покори. Како ми дефинишемо једну ствар, то је споредно. Свака ствар има свој дух и правац и циљ коме иде, али кад господа југословенски комунисти мисле, да се и код нас може провести једна децентрализација државне власти и да би то било у духу московског типа државе, онда мислим да су најпаметније учинили, да не предлажу нацрт Устава. Истотакоја самуверен, да нема ниједне социјалдемократске странке у Европи, и незнам ниједан њезин случај, где би уопште допустила мало шире самоуправе. Ја исто тако не знам ни за једну социјалдемократску странку, која не би тражила јединствену и јаку државну власт, јер је то она полуга, на којој сеједино могу да проведу социјалне реформе. А ми видимо, да наша социјал-демократска групаподноси један Устав, у коме наводи толико самоуправне децентрализације државних власти, да морам мислити, да они то могу оправдати само тиме, што су уверени да не ine доста дуго седети на тој државној власти, па настоје да тиме привремено послуже својим локалним кортешким спекулацијама. Нека ми опросте, господа социјалисте, али ја не могу друкчије да схватим ову тежњу наше социјал-демократске странке за растезање права самоуправа, докми знамо добро, да и господин Масарик није сигурно реакционар, и да је била тада у главном социјалистичка странка на влади, а чески устав не даје тих самоуправа. Дозволите, господо, да поновим ону мисао која је овде пала, у једном упаду од колеге посланика, ону импресију, коју човек добија, кад чује предЛоге Хрватске Заједнице. Никога нема од нас пречана, који није одмах у души осетио, као и онај колега посланик, да заједничарски нацрт устава представља један типус аустроргарске монархије. Шта више, господо, можда нису сви посланици јасно видели или јасно добили другу једну једнако тешку импресију. Господа заједничари нису могли да пропусте ни то, да у питању круне поставе исту ону фикцију, коју je на чудо целог света Мађар-орсаг поставио, да је правни носилац права њихове краљевине сама круна Св. Степана. И видите, господо, да је предлог мога поштованог колеге д-р Лагиње потпуно на саобразан мађарском појму о круни Св. Стјепана, кад он даје круну хрватског краља Звонимира на посуду једној породици, династији Kaj афорфевића. Он вели ради поштовања, што му ја и верујем, али он не говори нити спомиње о том, шта ће да буде, ако нестане те породице и како би се онда решило то питање државне’ везе. Овде се види, господо, да се по том излагању предлог г. Лагиње не може оснажити нити као федеративан у оном смислу, као што га реална унија може да представи, него да је то једна магловита федерација, којој је заметак на другом пољу, на пољу персоналне уније. Други захтев предлога Д-р Лагиње иде тамо, да заједничким пословима остави заступство према вани a трећи су финансијске ствари за све заједничке послове и за агенде с тиме спојене. И тиме би било свршено са свима везама, које би повезивале нашу нову „јединствену" државу. Г. Д-р Лагиња је казао децидирано, да право сваке од ових држава има да буде de jure proprio