Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

110

X. седница 14. фебруара 1921. године

Корошца спајају са Босном, јер он претеже опет на католичку страну. To je њему прво, а у том је духу са експреснид! речима и ових дана на државну Владу уперио јавни протест, да је њему католичка вера испред свега. Ја штујем свачије назирање и свачију веру, али ја знадем и најбољих патриота свештеника, који нису тој странци припадали, а који су знали и за време оне Аустрије да се и у Босни распале за народну ствар. Таков је свештеник у јавном говору знао да каже, како се родио најпре као човек, патриота и домсродац, као Хрват односно као Југословен, а тек онда кад је постао пунолетан да је постао поп. Знао је да каже, да му је прво домовинска љубав, и изнад свега. Томе свештенику ниједан честити сталеж не може замерити. Али кад господа подцртавају у сваком редку католичанство и своју цркву и изнад свега, онда морају дозволити, да у време вјерске толеранције и у многоверности у нашој држави, у време где се вера нема да меша у државне послове, да у то време не можемо мирно да подиосимо овакве предлоге за нацрт Устава, где би једна самоуправна област одлучивала о ма. каквим односима и између цркве и државе. И г. д-р Шимрак, и г. д-р Лагиња хвалили су аристократску феудал.ну структуру управе, хвалили су управу у Хрватској, као нешто савршено. Нека ми буде дозвољено, да и ja о том проговорим пар речи, јер сам имао прилике и раније као слободан човек да се тиме бавим, и доцније, прије и послије ослобођења. да се као управник бавим непосредно с том управом. Макар колико се бунио г. Шимрак, морам му казати што сам му већ раније казао, да јета управа савршено централистичка и савршено тачап апарат, али да је у својој суштини страшап туђински феудални арјистократски режим, који има у својој суштипи само полицијске агенте. Зато се не могу да начудим, да за оваквом управом г. Шимрак толико плаче и показује прстом у други дио државе, где да је управа далеко назаднија. ја узимам слободу макар су овакве ствари стручне многима досадне да упозорим на суштину управе у Хрватској, na ћете видетИ, да је она не само у Хрватској, него и у другим покрајинама бивше Аустрије, само један страшан систем и гвоздена техника без икакве продуктивне садржине, која би народу могла да нешто пружи. Та управа је типична у котарској или среској области. Ќомпетенција те области прописана је у §-у 46. закона од г. 1886., којим је Куен дотерао ранији аустријски систем до савршеног централизма. Тај §. 46. има двадесет и три тачке дужности котарске или среске управе и од те двадесет и три тачке, које стоје у дужности котара, има петнајест тачака непосредне полицијске дужности, а од оних других осам тачака дужности изван непосредне полицијске службе, има веХина или готово све, што уту управу не спада, или што има посредно само полицијску Ви имате у котарској дужности од чисте управе само још завичајност и путнице, а осим тога налазите тамо задружне диобе, које су по нарави судски посао, ну придржане су политичкој управи, да А\оже гвозденом руком вршити уплив на задружним односима по селу. Ту су регалне ствари, ту су рударске ствари, ту су грађевинске, здравствене и школске ствари. 14 онда смо готови. А од оних стручних ствари, у колико су прописане дужности котара у бившој монархији, тај котар нема компетенције за какву припомсЉ или какову потпору, него може да води само једну полицијску контролу на свим пољима, да власт будно бдије, како се сав тај дру-

штвени и културни развој заробљених колонија врши. И истина је оно, да је тај централни сустав савршено изграђен и да на пуце господина бана, ако испуњава повласти, које му закон даје, да на један притисак на то дугме, звони до задњег општинског писара по целој земљи и да се мора да слуша савршено свака његова заповед. Али назад оздол не звони ништа, и не чује се ни до прве инстанције. (Д-р Лаза Марковић: Зато г. Шимрак не разуме управе. Нема звонце одоздо. Смех.) Истина је, господо моја, да је бирократскотехничка страна овога неуморнога апарата добро изграђена. Истина је, да је ту проведено готово једно савршенстВо, али је истина, да дјеловање, да ниједна акција од најниже области па до највише није могла код нашег сељака или просто ма којега малога човека у држави да нађе када други сусрет, него онај немио, онај дедени, ону присилу и вечно гоњење. 14 сада, када господа децентралисти кажу, ако се проведе централизација, да Хемо потрести једним правним осећајем. који је кроз векове прешао у наш народ, онда дозволите господо, да ја утврдим, да је то једна савршена неистина, јер тај народ није ни од једнога акта ни од једне акције те власти никада видио ништа, у чем би видео заштиту свога интереса, него je видео увек једну присилу. А кад се проведе једна реорганизација управе, кад се протегне друга управа на тај народ, и кад народ осети други дух, други апарат, и види нешто своје, што заштићује његове потребе, онда он не he жалити за старим, онда he он дапаче проклињати онај цели стари систем, a проклињаће и оне, који сухтелида тај стари систем што дуже одрже. Према томе се јасно указује, да централизација у оним крајевима не може наићи на потешкоће у народу, него може наиђи на потешкоће само међу оним лошијим бирократима и међу оним слојевима, који те бирократе заштићују ради своје користи, односно који те бирократе употребљују у смеру противу јаке државне власти. Ако се централизација спроведе тако, да народ добије једно право, које му доноси какве користи, он мора да заволе ту управу, јер му ова досадања управа није до сада донела никакве користи. А ако се господо ради о једној потешкоћи, која имаде само бирократско технички карактер, онда треба знати да не може бити никаквога потреса у земљи, него може бити потреса неваљаних појединаца, који су дошли ту и тамо познатим вам начином на своја места. Они сада дижу највише буку противу те силне централизације, јер се боје да под новим системом неће моћи онако слободно, онако комотно, онако неограничено и удобно радити, као што су до сада радили у оном феудалном и аристократском систему. Државно-правна опорба истиче истодобно, да се она бори противу неке хегемоније, хегемоније једнога јачега дела народног над другим, и то не само у племенском него и у економском смислу. Они стављају приговоре свима нама, који не видимо такву опасност, да ми издајемо наше племе и да ми отступамо од нашега Хрватства, па да се не бринемо ни за интелектуалну нити за материјалну страну задатака, које нам поверавају они крајеви, где смо бирани. Кад бих ја господо стајао на стајалишту племенском и кад бих и ја видео такве сабласности, може бити да бих и ја те логичне последице извлачио из тога стајалишта. Али господо, она генерација, која је прије 15 —20 година у души својој сасвим прекалила све оне разлике, које јој је атавизам оставио, а које је као дете усисала од родитеља, та генерација није водила ни онда па не