Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

133

рити нико не може. Од тога момента, као што рекох, кад смо утврдили тај наш устав, и казали: овако he се и овако имати управљати до момента кад будемо у стању израдити нови устав, од тога момента је држава била потпуно правна. На који је начин она тада постала? Постала је споразумом. Тако исто нико то одрећи ни порећи не може. Две стране су се споразумеле и казале како ћемо живети. Чак, господо, по томе споразуму, као и ранијим споразумом, везао се наш живот тако сам ja непрестанце кроз цело ово време везао се цео наш живот, везали смо се ми сви и с једне и с друге стране и за овај моменат, кад имамо да донесемо нови устав з>маљски, рекли смо : споразумно ћемо ra морати донети, по доброј вољи и no споразуму Одмах, господо, уплггће се и овде једно друго питање: јесмо ли ми суверена скупштина? По овоме већ што сам до сада рекао, нисмо, гссподо, суверени, нити можемо бити суверени. Ми смо данас Скупштина. која има истина да да земљи цео устав, али с оним истим правима, с каквим би била једна Уставотворна Скупштина, кеја би се из једног уставног, парламентарног стања створила, да ревидира устав. Иста ситуација и исто стање. По мом дубоком уверењу, ми данас немамо права решавати хоће ли бити монархија или неће Ми смо то питање решили. Као год, господо, што no M.OAI најдубљем уверењу немамо права то решавати, тако с друге стране, господо, морамо се ослонити на све оно, што смо дотле уговарали. И с једне стране и с друге стране везани смо; према томе, не можемо бити суверени. Отуда, господо, и неки представници, нарочито представници из Народног Клуба греше, кад непрестанце истичу то, како смо ми данас суверени. Јер, господо ако смо ЛIИ суверени, онда нас не обвезују нираиви ранији актв, ако смо суверена, за нас не вреди ни Крфска Декларација, за нас не вреди, господо, ни споразум извршен 1. децембра; за нас не вреди ни све оно, ihto смо тада утврдили. ни монархија, ни ништа. Према томе, не признајући сувереност ове Скупштнне, ја нгрочито истичем, да због тога што нисмо суверени, нас морају да везују извесне ствари. Ми смо дакле везана Скупшина, везана онилг што смо 1. децембра јасно и отворено казали и нагласипи. Устав према томе, морамо по моме најдубљем уверењу споразумно донети и ми Срби и Хрвати и Словенци, представници сва та три огранка нашег једног јединственог народа. То су, господо, моји закључци нз онога, што смо до сада стварали и створили Али да је дужност наша да у споразуму донесемо Устав говори можда више него то, што и ако смо један народ, три смо огранка, као три огранка једнога народа живели смо господо преко три хиљаде год развојени, стварали засебне животе, стварали засебне културе, стварали засебне обичаје и вавике. Ко је, тај, господо, од реалних политичара, који мисли да се сада на једанпут каогод са неким волшебним, штапићем може свето пребрисати? Ко је на послетку тај, ко има права љутити се што ми Србијанци молгемо на један начин мислити, Хрвати на други начин мислити и Словении на други начин мислити. Ми, дакле, ту прошлост не можемо да пребришемо, ма колико се старали, ма колико желели да се издвојимо из живота, из кога смо и Mii поникли. И када господо, не можемо да пребрипгемо свето, онда зарад мира м спокоја у овој земљи, зарад оне велике тежње нашега народа, да једнога дана постанемо збила једно у сваком погледу, морамо водити рачуна и морамо дакле мирно, братски, споразумно правити за данашњицу наш Устав. Исти-

чући ово, господо, ja hy да пређем на друго питање, питање око кога се овде и ломе копља. Хоће ли нам држава бити централистичка или децентралиетичка. Кад сам већ ово напред казао, за мене je одмах јасно да централистичка не може да буде. Ako би централистичко уређење био идеал, коме сва демократска друштва теже, он би данас био немогућ. Можемо се старати, ако нам. то буде идеал, да то кроз дуги низ година буде. To. једруго питање, али га данас, господо, ми не можемо створити. Кад кажем не можемо створити, не можемо створити споразумно, мирно, братски, договорно, да може наметањем то je друго питање ;о коме ћу напослетку говорити. Али, господо, ja ћу за часак да оставим то какви смо ми данас кад имамо уставно питање да решавамо, у каквом се положају једни према другима налазимо, него hy да предпоставим да je цео наш народ потпуно јединствен, да нема никаквих разлика које je историја између нас оставила да једнако мислимо и једнако дишемо. Да ли je централизам идеал, коме демократија данас тежи? Господине, није. Нико овде ниједним фактом није могао да тврди, да je то идеал коме демократија тежи, обрнуто демократија тежи децентрализацији. (Чује се: Администативној.) Не са.мо административној, него децентрапизацији чак и законодавној и парламеш арној. Од те децентрализације имају страха многи писци јавног и државног права. Ja то знам, али ja вас, ročnom подсећам на онај став, који je тако исто до пред сам рат владао у највишим круговима интелип нције европске о i уређења државе уопште, за време великих сукоба народних. Непргстано се тврдило, господо, да могу бити. јаке само апсолутистичке 'државе, a да су демократске државе слабе и да оне увек губе битку у великим сукобима, a да апсолутистичке државе добијају битке. Па шта смо, господо, дочекали? Дочекали смо, да je то мишљење страховито банкротирало. Највећи рат у светској историји no својој организацији био je ивај рат, који je завршен. Taj рат натерао je на банкротство многе теорије, које су дотле постојале, na je и то мишљење од куда смо сви страховали довело до банкротства. Апсолутистичке државе су пропале, a демократске триумфовале. Демократска Француска, која на сам дан рата није имала ни толико пушака, колико joj je требало у току самога рата спремила се толико, да je ca својим савезницима добила победу и триумфовала. Ништа демократизам није cnpeчавао нити joj je сметао да буде јака и силна и да одржи победу. Обрнуто оне држав< Ј , које су биле апсолутистичке, страдале су. Попут тога страха изгледа ми. да и onaj страх постоји. Боје се људи, да децентрализација не руши и не слаби државу да децентралистичка држава није јака чак и у погледу на спол.не односе. Нешто je овај рат казао и у томе погледу. Децентралистичке американске државе јавиле су као једна јелинствена држава у рату и ако je тамо било онолико милијона Немаца, који су симпатисали са Немачком, ипак није било покушаја, да се деси нешто у облику револуције и побуне онога момента, кад je настао par. Она, која je потпѕно децентралистичка јавл.а се као силна и Muhna. Moje je уверење, да je и тај страх за децентрализацију био неоправдан, онако исто као што се пре рата страховало за победу демокраиије. Кад су грађани свесни у једној држави na ма како ona мала била али унутра добро уређена, та држава мора бити јака. Природна ствар, која се види кроз целу историју. Према томе, господо, и цеитрализам и децен-