Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

134

XI седница 15. фебруара 1921.године

трализам и ако хоћете и крајњи његов облик федерализам, то je питање средине, која ra xohe и ствара. У једном моменту, може бити, да централизам може да погоди расположење грађана, и да тим i рађанима буде добро, а да држава буде под тим обликом, уредеђена и јака. У другој некој средини децентрализам је згодан и бољи. Примера имате и данас вазда, али ја не би о тим примерима да говорим. Код нас специјално, господо, и да смо ми један једини народ, недељен ни у какве огранке и без икаквих посебних историја, код нас према нама самима какви смо ми, централизам je био увек стран и туђ и несношљив. Да смо ми данас сви Срби овде, без Хрвата, без Словенаца и обрнуто да смо сви Хрвати, или да смо Словенци, сви бисмо ми, господо, као демократе, тражили данас децентралистичко уређење наше државе. Ми данас тражимо централистичко не због тога што не верујемо, господо, да ћемо моћи напредовати под децентралистичким уређењем, него због тога што се плашимо, ја то отворено изјављујем, и то специјално се плашимо ми Срби, да на неку страну не изгравитирају Хрвати, да на неку страну не изгравитирају Словенци, да нам се не распадне ово наше уједињење. Та је плашња по моме најдубљем уверењу апсолутно неоправдана. Господо, неће Хрвати никуда да оду, «ehe Словенци никуда да оду, вити имају куда отићи, ако је тачно оно што сам прочитао у новинама. да је мој поштовани друг и пријатељ Лагиња у Тузли рекао: и да нас терају ми немамо куда из наше куће. Куда heMO ићи? Или Хрвати у Романско море, или he Словенци ићи у Германско море, или ми Срби у Грчко-Бугарско море. Нећемо, природно да неТемо, јер знамо да би тамо била пропаст, савршена пропаст, а пико није луд да се сам убија. Страх је по моме најдубљем уверењу потпуно неоправдан, с тога се не треба плашити. Ми смо стицајем прилика, на основици рада свих интелектуалаца и политичких људи, и с једне и с друге стране довели наш трооргански народ у једну целину, и неке бити интелигентних синова ове наше земље који he тај народ Mohn водити на другу страну a и да xohe ja не верујем да he Atohn a не верујем да he бити кога да и помисли да га води на другу страну. Шта је, господо, сада због чега се ми, молим вас да извините за израз, овако незгодно бочимо и боримо. Традиција je оно ihto се неда лако испуштити. Да су сви представвици и Хрвати и Словенци толиќо уздигнути из средиие у којој су поникли, како се то уздање не да готово ни замислити. ипак ја не могу замислити ии једнога од њих који не води рачуна и о средини из које је поникао, иначе би политички банкротирао, не би имао никакве снаге и само би кабинетски представљао. Те средине, господо, по моме најдубљем уверењу, осећању, да нису једно, то морамо да признамо, али те средине и xohe опет да живе у заједници и те средине xohe и у тој заједници да сачувају своју индивидуалност. Па нека чувају, господо. To чување индивидуалности трајаће извесно нреме, na he га прегазити догађаји, историја нове генерације и нестаће их и то скорије нестати ако будемо споразумно донели Устав и тако створили државу, него ако хтеднемо наметати једио државно уређење. Да је ово тачно, господо, што ја говорим данас сви Фете ви да осетите, сви би мргли да осетите онога момента кад бисмо остали само миСрбида правимо Устав. Згледали бисмо се сви, шта ћемо сад, како ћемо сад? Видите господо, да није лако ствар ре шити. Није лака ствар нашем троименом народу од

три огранка ca три историје и три прошлости у једноме моменту наметнути један облик унутрашњег Ja мислим, господо, да ми до тога нећемо доћи. Ja мислим, господо. ако унесемо сви искреност, сву љубав наспрам ове наше нове творевине, да ћемо се ми моЈли да споразумемо. Ми стим децентрализмом идемо у једну крајност, и представници Народног Клуба, словенске и пучке странке иду у другу крајност. Али по ономе што сам ја видео и по мишљењу једне средине и друге средине има доста додирних тачака да се можемо саоразумети. Наша је дужност да се споразумемо и ради будућности и према ономе што смо један другоме до сада говорили и нашто смо јенан другога упућивали. Нас треба господо, да везују речи јер смо ми политички људи; нас треба_ да везује и будуђност земље, јер за њу радимо. Ако би no несрећи пошли једним путем, по мом најдубљем уверењу ми бисмо створили такву ситуацију, да би се клали као жути мрави, бочили и борили око онога што не треба да је предмет борбе у нашем будућем парламенту. Ако бисмо пошли са-мо једним путем, ми бисмо господо, у место да будуЈѕе генерације васпитавамо да су једно, ми би будуће генерације готово за навек раздвојили. Онај који би био потиштен, повукао би за собом сву омладину, која oceha да је потиштена и развила би се једна страначка борба између једног и другог огранка народа. Коме то треба? Никоме. Ми се дакле немамо ничега плашити ни с кога разлога децентралистичког уређења. To децентралистичко уређење и да смо један јединствен народ, треба да га тражимо. Јер је оно демократскије, оно даје више гаранције за сва права свих грађана; оно боље јача, ангажује све грађане да врше своје дужности у држави како треба. После ових напомена xohy одмах да пређем на овај нацрт Устава. Пројект Устава овакав какав је поднесен од стране владе, он је по моме уверењу реакционаран. Он је реакционаран у оној истој мери у којој је био реакционаран Устав од 1869. године. (Министар за Конституанту г. Марко Трифковић: Браво г. Настасе, алал ти вера!) Кад то кажем, господо, ја мислим да ме ни један објективан стручан радник на пољу јавнога права неће демантовати. По томе Уставу кад je no несрећи овакав остао, можете имати, господо, режиме ккви су се под уставом од 1869. године ређали. Ja бих, господо, разумео, да је овај Устав иоред других реакционарних одредба бар огарантовао престиж Народног Представништва парламента јер на крају крајева јачина јеанога устава и његово слободоумље огледа се у самом парламенту и ако имате добар парламенат, све he бити добро, а ако имате неваљао парламенат, ви дајете шта хоћете, биће све илузорно. Али он то није учинио. Оно неколино одредаба у парламенту тако су штуре, да се ја страхоliitTo бојим онога вакулlа који настаје у монархијским парламентарним земљама кад се распусти једна скупштина, па се апелује на народ поново. Јесте, господо, ви сте тачно тако казали, да he се све уредити законом, али те законе доноси скупштина, a какве he бити скупштине кад их бар Устав не гарантује у мери у којој треба да буде, можеге сви замислити. Како буде хтела влада, такови he и закони да буду како хоће влада. (Чује се: Доказ су последњи избори.) HeheMO, господо, ми живети у овом истом времену други људи друкчије he мислити. Устав се не прави за годину две дана, него за дужи низ година за један период Ја рекох, господо, да