Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

155

Посредним путем, кроз чл. 86. то је овај уставни пројекат признао. Отуда je дошла тежња за централизмом. Као увек у историји и овога пута централизација је једно од средстава и маски владајуће класе да неограничено влада. Јер као што је парламенат у своје време могао да и постане опасан за владајућу класу, због чега је он ограничен, тако и самоуправа кад народ кроз њу проговори, може у извесним облицима да ограничи суверенитет. Извршној власти треба обезбедити неограничену власт. Зато је централизација ту, и примити централизацију у оваквом облику, како је предлаже овај уставни пројекат, значило би одговорити таквој жељи владајуће класе. Разуме се, да као представници радног народа, и ако смо централисте у својој партији, и ако нисмо федералисте, ми овакве тежње владајуће класе не можемо усвојити и ми смо противу овога централизма. Таква централизована извршна власт одвојена од народа, ван његове контроле и без те контроле, апсолутна и неограничена, остаје ван народа и далеко од њега. Она се бирократизира и носи у себи још једну болест буржоаско државног система, болест бирокрације. Од те болести бирокрације болују данас сви системи буржоаских држава; ту болест јасно наглашује и забринута буржоазпја и њени следбеници, који забринуто гледају на ту појаву у друштву. Самоуправа пак у једној класној држави, као што је ова постала је и остала једна од оних установа, које ћемо ми навести као последњу шарену лажу. Отпор подчињених класа, отпор подчињених племена, отпор подчињених вера, отпор свију који не могу да приме мирна срца власт, апсолутизам и неограничени централизам владајућих, тај отпор изазива тежњу и за самоуправом. Али тај отпор сусреће се са захтевима и жељама владајуће класе, да пошто-пото држе у својим рукама концентрисану сву власт. И зато, а не у циљу народног јединства, централизам- постаје каменом, за који грчевито хвата владајућа класа кроз. своје две влапартије. У савезу монархијом, овде у овом случају, та класа кроз свој пројекат тражи такву централизацију. Таква централизација са хегемонијом племенском као вишком, та централизација по своме пројекту, иде чак до апсолутизма. Извршна централна власт чак и поставља органе локалне власти. Атрибуције локалних власти сужене до крајних граница. А ми знамо, историја свију самоуправних борби је показала, да није довољна гаранција за народ, ако се врши избор за са.чоуправно тело; атрибуције изабраног тела су још важније У OBOAI пак случају и наименовање које се врши на место избора и одсуство широким атрибуција самоуправних органа показују, да је тај централизам апсолутистички и реакционаран пар екселенс. Јер и у оној самоуправи, коју смо имали у Србији прије уједињења, и ту самоуправа није била самоуправа у правом смислу речи. Подпредседник: Г. посланиче, молим да скратите свој говор, ja fey друкчије бити присиљен, да се послужим правом, који ми пристоји. Живко Јовановић: Ja сам вам рекао, да сам иначе пред свршетком и морам да нагласим, да сам ја једини од свију говорника, према коме тако паступате. Ја сам у исти мах један од последњих говорника и није било баш у интересу вашега угледа, да... Подпредседник д-р Томљеновић: Молим вас, господине посланиче, да пустите тангирање угледа председника. Живко Јовановић : Али по старом систему самоуправа, која је постојала у Србији, сваки бур-

жоаски добар демократа, морао је констатовати, па чак и један од Министара је констатовао јасно, да самоуправе у правом смислу није било ни с обзиром на округе, ни с обзиром на срезове, ни с обзиром на општине, нарочито с обзиром на атрибуције те власти и с обзиром на контролу која је постојала, и с обзиром на мешање централне власти, које је уз контролу додано. Овде имамо још више, имамо постављање власти тамо, где треба да буде бирање Овде имамо атрибуције смањене; имамо истина једну област ширу, али то је дошло као резултат новога склопа државе, јер ми нисмо могли таково шта учинити у границама Србије а није дошло из неких самоуправних тежња. Каже се, и то хоћу нарочито да нагласим: „али не можемо ми дати наједанпут са?лоуправу једном народу који није за њу зрео!“ (Глас: То није нико казао. Д-р Сима Марковић : To je казао г. д-р Лаза Марковић.) Осим тога, што је г. д-р Лаза Марковић, казао, данас се у том погледу нешто у блажем тону рекла господа ово: Не можемо ми, не нашем народу, који није зрео, него у опште, не можемо народу, док се не навикне на управу, и народу, који није сазрео да врши такове функције, не можемо тако брзо давати толике широке аутономије. У ма којем облику изражена та идеја била, једно остаје тачно. (Приговори.) То су исто пребацивали, а то сте и ви у току мојега говора са разних страна спбмињали, кад је била реч о Русији. То је мефутим стара прича, коју су сви реакционарци говорили онима који су се борили за слободу, коју су и радикали добивали од реакционара, кад су тражили широке самоуправе. (Глас: Ви се не борите за слободу.) То је стара песма успаванка свију реакционара. Мефутим, Tota се ми не бојимо. Народ неће никада ни бити зрео, ако се чека, да он сазре гледајући, како други управу врши. Он fee сазревати, кад се увуче у управу, кад грешећи као и ви, као и сви, који раде, буде радио и вежбао се. (Глас: Тако смо ми радикали говорили.) Тако сте ви говорили, али тако .данас не радите. Мени је у толико милије и лакше што се тога данас јер не можете порицати. (Мин. за Конституанту М. Трифковић: Што смо говорили, то сада радимо. Ми смо тражили власт већине, а ви тражите диктатуру мањине. (Такву самоуправу, праву самоуправу остварује тек систем совјетизма. Зашто ? Зато, што је може да оствари. А може зато, што уклања ту основну препреку остварењу права самоуправе, уклања извлачењем из борбе класа поробљене класе, подиже их до класа које се ослобафају ропства, а на страну према себи не оставља више економски поробљене класе, које би тражиле и захтевале, да се макар кроз прозорче домакну до каквог било утицаја на власти. Зато је совјетизам, сам по себи, најсавршенија форма децентрализације. Ако је икад било у историји једне форме државног живота, совјетизам је једна од форми, кроз које се децентрализација и самоуправа манифестују у најпунијем и најјаснијем облику. Већ по томе, што је сав народ организован, што нема ни једнога који није ни у каквој организацији, што су све организације основане на економским основама и што кроз њих може да учествује у совјетима цео народ, веР самим тим народна иницијатива, која је једно од првих услова добре самоуправе, може да дође до израза. При тој 'народној иницијативи а са њоме при систему совјетизма; самоуправа се јавља као једно од најлакше остварљивих форма и самоуправа у совјетској држави и заиста стварно постоји. Имајући уз то на 21*