Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

152

Stenografske bel-eške

moje je isto onoliko kolike i gospode, keja ovde sede. I dok parlamenat ovako trpi na onim mestima vladu koju drži . . . (Dr. Sima Markovič: Koja ima manjinu). Ima većinu, jer inače ne bi mogla sedeti. Ja vas uveravarn, da je vlada dobila manjinu, da bi davno dala ostavku i otišla. (Nedeljko D i v ас: Nema većine. Sastavljena je samo iz dve stranke, koje su u manjini). Predsednik dr. M. Ninčić: Molim vas, gospodo. da se govornik ne ometa. Dr. V. Marinkovič: Gospodo, Parlamenat ima stvarno i pravno ogromnu političku vlast, upravo svu političku vlast. I sa obzirom na to, da parlamentarna vladavina po pravilu treba i mora da bude partijska vladavina, onda jedna od garantija protiv isključfivosti Че partijske protiv toga da se velika moć Parlamenta i jedne većine u Parlamentu, protiv toga da se vlast većine u Parlamentu ne izvrsne u tiraniju, to je dvo-jstvo, to je jedna od garantija, koje su vrlo davno pronadjene. Iz tih razloga bila su dva kralja u Sparti, dva konzula u Rimu, dva sufeta u Kartagini. Podela vlasti je jedno od sredstava kojim se težilo da se vlast, svemoćna vlast, koliko toliko ograniči. Drugi razlog principu za postojanje dva politička doma u tome je, što je samo tako moguće ganantovati demokratsku vladavinu. Gospodin dr. Sima Markovič je takav argumenat Ministra za K-onstituantu nazvao vicem i čini mi se idjavim vicem, a to, gospodo, nije nikakav vic. Ako demokratija treba da bude vladavina naroda, onda se ona nemože osigurati, gospođo, sa jednom skupštinom izabranom na odredjeno vreme neop-ozivnim mandatom i bez imperativno? mandata. Da narod dodje do- svoje volje u velikim državama, kakve su današnje moderne države gde je direktna- vlada celoga naroda, neposredna vlast, nemoguća, treba da se dobiju garantije da će onaj advokat narodni, koji u njegovo ime govori, govoriti zaista samo ono, što odgovara narodnoj volji. (J. G j o n o v i!ć: Zato ga i bira). Da, zato ga i bira- Ali sada, gospodo, setim-o se, kakoi narod bira. Kad bi bilo samo jedno pitanje o kome bi taj Parlamenat imao da rešava onda bi, naravno, narodni izbor bio dovoljan da osigura da će taj parlamenat rešavati onako kako narod hoće. Ali je politički život i državni život kompleksan i ima jedna masa pitanja međju kojima birači biraju. I onda obično pri biranju Narodne Skupštine jedno pitanje igra odlučnu ulogu i na tome pitanju narod glasa i on se o tome pitanju izjašnjava. Medjutim oni, koje on izabere, ne rešavaju samo o tome pitanju nego i o mnogim drugim pitanjima. Gospodo, naročito mi koji smo monarhiste ne možemo stajati na gledištu nekog fiktivnog jedinstva volje naroda. Jedan od razloga, zbog kojih smo mi monarhiste jeste baš taj,, što mi znamo da narod o svakome pitanju ima svoju volju i -da se ta volja narodna ne može podvesti pod jedan sistem- Ima

delova narodne volje koji se ne menjaju nikako, koji stotinama godina ostaju jedni i isti, i to je baš dubok princip i jasan razlog monarhije. Zato što se misli da ima stvari za koje je nepotrebno konsultovati narod svakih 15 dana, svake 3 godine, ili i svakih 15 godina, o kojima je narod jednoga mišljenja po 200 do 300 pa i 500 godina, onda se za ta pitanja bira jedan naročiti predstavnik volje narodne, čiji se interesi ’solidarišu s tom permanentnom narodnom voljom i koji o njima ima da vodi brigu. U tome je upravo funkcija monarhizma. Gospodo, dopustite mi, da to osvetlim jednim primerom. Stranke, koje su iza Vreme posljednjh nekoliko godina predstavljale tradicionalnu nacionalnu politiku našega naroda, nisu stigle da za jedan deo našega stanovništva učine ono, što su prema njemu bile dužne učiniti. Pretpostavite sad, da je taj narod glasao i većinu dao zemljoradničkoj stranci. Valjda je dopuštena ta pretpostavka. Gospođo, šta bi to- onda značilo, da li bi to značilo da narod svakako ne odobrava onu politiku, koju su ove dve stranke vodile. Ne, znači da on ne odobrava jedan deo tepolitike, i za to što mu druga stranka za to pruža bar tu garanciju da je nova, on se obraća njoj. Ali pretpostavite da ta stranka, koja u tome pogledu, sa gledišta narodne volje, pošto je dobila većinu, ima prava da počne napuštati i onaj drugi deo tradicionalne nacionalne politike, koju narod nije hteo napustiti svojim glasanjem za nju, onda ste osudjeni, da četiri godine date toj većini pravo da ona prevrne ono što narod nije hteo prevrnuti. (Dr. §ećerov: Zato će propasti.) Da, na idućim izborima će propasti. Vezani mandat, opozivni mandat bila, bi, gospodo, jedna garancija. Samo je to nemoguće izvesti sa sadašnjim sistemom biranja, jer bih ja do sada već bio opozvan, ali ne od mojih birača, nego od onih, koji me ni prvi put nisu hteli glasati- (Mih. Avramović: Po našem sistemu je moguće). Ali mi govorimo o našem sistemu. (Mih. Avramović: Vi ste logični po svome sistemu). Gospodo, postoji i zaista postoji jedna težnja kod parlamenta, da se pretvori u oligarhiju i da smatraju kao delegiranu vlast koju imaju da zaboravljaju, da su advokati nego da misle, da su vlasnici svoje vlasti, koje imaju delegiranu pa da je upotrebljuju kao da je imaju po svome sopstveriom pravu. Ta tendencija postoji. Ona ie u jednoj parlamentarnoj državi u Evropi dovela do te mere, da je n. pr. u Francuskoj postala nekonstitucionalna republikanska skupština, a pravilno funkćionisanje parlamentarnoga režima bez raspuštanja Skupštine i bez povremenog konsultovanja narodne volje apsolutno ne može biti. Gospodo, spomenuo se monarh, ali i da se nije spomenuo, ja bih ga ipak morao spomenuti. I protiv jedne i druge težnje postoji jedna garantija, a to je monarh i za to se njemu i daje pravo odnosno u republici predsedniku republike da moru raspuštati Narodnu Skupštinu -i apelovati na na-