Rad : list za nauku i književnost

324 ; С А ДА - св Ш.

пред ступање у битку. Ето, они ће га сад свршити, Караџић осе окренути, командовати војсци: „напред“ и за сат — два ови ће се многи батаљони већ трошити у стрељачком ланцу. Ова помисао као да ме уједе за срце. Јаој мени! Какве крупне ствари зависе од овако ситних људи! Живот ових хиљада што овде гмижу зависи од једнога Караџића, од једнога Комарова, чија ми војничка согидност не улива никакве, ама никакве вере...

У мирно време за један ударени шамар. иде се у полицију, у суд — истерује се право. Сељак дернуо вола на Теразијама и жандарм већ га хвата за јаку и вуче у полицију да га казне за злостављање животиње: лончарски трговац на Сави пакује лонце, па не да шегрту да носи сандук, јер се боји да не полупа „еспап“, већ зове јака момка, даје му сандук и вели: „ево нај, али добро пази, чувај да не полупаш лонце!“ А овде ево хиљаде људи предају се на милост и немилост једном Караџићу, једном Комарову, и они их воде и лупају их без одговорности; уведу у бој хиљаде, изведу стотине, што је погинуло — погинуло, што је остало — остало, за то никоме не одговарају, нико их не пита и не испитује да ли за погибију каквога нашег одељења нису баш они криви.!

Док сам се ја овако гризао тешким мислима, батаљони се кретоше. Пролазили су поред мене у дугим и дугим редовима, а пред мојим замућеним погледом створи се чудна слика. Поред мене хуји дуг, непрегледан железнички влак. Вагони пуни, набијени људи, Влак звижди и хукће, точкови зује и џодигравају од силне брзине, пружине шкрипућу, разманути ланци звекећу, прозори клопарају, вагони · проомичу као мушице, а из њих се чује граја и врева и чисто се осећа. врео задах од хиљаде сабијених људи. И сва ова захуктана маса гвожђа. и живих људи јури некуд брзином муње. Из локомотиве избија густ дим са варницама и повија се по непрегледном низу вагона, а овом локомотивом — јаој ! — управља невешт и неук машиниста, који је уз то јоши пијан. М ја сам уверен да влак још не ће замаћи ни тамо за оно брдашце, а казан ће му пући и влак ће се сав расмрскати у ситно комађе. Тада ми дође у памет како сам једном гледао између Штајнбруха и Пеште такав један смрвљени влак. Гвоздене 0с0вине, дебеле као нога у бутани, стоје превијене као меке воштанице; дебеле чамове греде рашчешљане у танка влакна као повесмо кудеље; точкови, склизнув са шине, зарили се у насипи окрећући се ту у месту самлели сав шљунак око себе у ситно брашно; вагони

најашили један на други и стињили све као лапиње; два чопора оваца, што су била у вагонима, претворени у крвав качамак, са кога се још цеди крв и точура на насиш; тело машинисте одбачено на 20 корака. Глава му откипута и огкотрљала се далеко од трупа...

Тако ће бити и са овим влаком што сад јури поред мене. Ал да, ово није влак, ово пролазе батаљони. Ја обрисах ладан зној и протрљах чело, а батаљони се већ изгубише у пруговачком п10пожури Па

! Ово место,као п сва друга,где се што неповољно говори о Черњајеву или другим вишим официрима, забележено је у дневнику тајном Баричинијевом азбуком.