Rad : list za nauku i književnost

св. Ш. КЊИЖЕВНОСТ 998 До чудноватих је ресултата дошла пишчева „најновија наука“ и у питању о интелектуалним особинама највиших животиња: мајмуна, жене, радника, математичара. Г. Ђорђе Марковић жестоки је присталица „десцендентне теорије“. То је врло похвално, јер је та теорија ресултат „најновије“ и „сувремене науке“. Истина, када се прочита свечани почетак ове расправе, у коме се смело тврди, да. су научњаци „путем ископавања прехисторијских лубање“ дошли до _ресултата да човеково „развиће почиње још од монере и амебе“ онла се може посумњати мало да писац одиста зна за што је трансФормиста. Али то не чини много; он је дарвиниста и задовољан је што је пронашао доказа да су и српски сељаци „доиста праве дарвинисте“ (стр. 64). Као добар дарвиниста, он упоређује, а богмеи изједначује, човека са вишим мајмунима. На томе ће му бити захвални сви пријатељи научне доктрине. Ама шта ћемо да радимо кад прочитамо пишчеву дисертацију о жени (стр. 59, 60), радннку и Гаусу (стр. 68). „Жену не можемо ни у чему се човеком да сравнимо, јер по готову одступа у свима органима.“ (стр. 60). Ми смо. до сада мислили, да су те разлике у „органима“ само толике, да изазивљу потребу „бракосочетанија“ и Владановог надзора над проституцијом, али после нових проналазака г. Ђ. Марковића видимо, ла ће и зоолози због њих имати посла: на основу тих разлика они ће морати сав женски пол да ставе као засебиту зоолошку Фелу, не само испод т. Марковића него и испод орангутана, од кога се Господин, као Ново варјела, по његовом сопственом убеђању, мање разликује во од једне жене. Исто тако мораће се и „здрав раденик“ ставити у засебиту Фелу животиња, јер из пишчевог упоређења (стр. 68) радничког мозга са Гаусовим излазе разлике веће но измеђ мозга шимпанзе и човека. |

Којим ли је путем дошао писац до ових проналазака: да ли читањем или самосталним проматрањем 2 Било једно, било друго, до погрешних га је резултата довело. Ми предпостављамо да је могао чинити и самостална проматрања, јер нам он на једноме месту прича, да их је чинио. Ево тога места (стр. 21): „Такве опите (о осетљивости повређених делова) посматрали смо и у самом рату на војницима. Ако га је н. пр. куршум ударио у руку или ногу, ша је осећајни нерв повредио, тај орган беше изгубљен; могао си и вруће гвожђе завлачити у месо, рањеник није ништа осећао, шта више није веровао, да се то на његовом телу врши.“ Да ли сте, господине Докторанте, имали одистл толико зверства, да сте измученим нашим рањеницима завлачили вруће гвожђе у месог Надамо се, рад вашега, здравља, да ви нисте имали нужде понављати оглед, који је небројено пута пре вас поновљен. Ви, који се на страни 84-о) ужасавате. од једног експеримента над каквом животињом, имали сте сигурно сажаљења и спрам српских рањеника, те нисте ваљда на њима изучавали „експерименталну физиологију“. Изучавајте ви ту науку у Бечу (само не из ваше „расправе по Феријеру“ коју нам у предговору обећавате, јер и најславнији аутор не може вам ништа помоћи кад га ви осакатите) па ћете моћи, ако хтеднете, и тамо савладати.