Radničke novine

БРОЈ 230.

НИШ, УТОРАК 23. ДЕЦЕМБРА 1914. ГОДИНЕ.

ГОД. XIV.

УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА НАЛАЗИ СЕ У ШТАМПДНИЈИ „ГУТЕИБЕР Г" Број 5 пара Излазе сваки дан

КРЊК здхвдлност

Србија се налазнла у самртној опасности; то је сад за цео свет јасно. Па ипак, Србија је остала жива благодареНи не генијалности својих војсковођа него бескрајном пожртвовању своих грађана у униформи, огромној моралној и физичкој снази оних небројених хнљада снромаха са села и из вароши који на својим плећима износе и све страхоте рата и све погрешке и неспособности својих команданата. И то почпње увиђатн цео свет, и то постаје све очигледнија ствар. Због тога, чак и онп горе осетили су дужност, па шта впше и потребу, да тим анонимним масама, које деле једнима славу, другима положаје а трећима богагства, изразе захвалност и одаду признање на некн начин. Та захвалност поглавито се састојала у томе што се пронашла реч херој и хероји, па прикачила свима учесницима ове грандиозне борбе. Ових дана, међутим, та захвалност борцима добила је још једну, нарочиту форму. Из признања према напорима које су трупе из нових крајева поднеле у борби против Аустријанаца, врховни командант прокламовао је политичку равноправност Маћедоније са Србијом. Ако се изузме начин на који је то изједначавање извршено и мотив због којега је извршено, оно је ипак једна политичка добит и каква таква награда борцима за оне колосалне жртве које они подносе за туђ рачун. Али та захвалност, то је крња захвалност. У једном моменту патриотскога заноса и ратничке егзалтације, официри су се заборавили па, издајући онакву прокламацију, присвојили себи она права која имају само уставотворни фактори. Међутим, и ако је њихова усхићеност била врло велика, она ипак није била толика да у њој забораве на интересе буржоазије, па да и борцима пролетерима из Србије и борцима пролетерима из Маћедоније даду оно право које толике хиљаде њих немају : да им даду право гласа, прокламујући режим опиаиега права

гласа и за досадашњу и за нову Србију. Кад се имало еиергије да се Устав Србије прошири и на Маћедонију, зашто се онда није имало енергије да се уведе и опште право гласа, те да се изједначе у политичким правима сви који тамо на граници лију крв, сви који се боре — или, још тачније речено, да се изједначе они који се боре са онима који се не боре! Више од свих медаља и од свих Карађорђевих звезда, борци желе, борци очекују, борци траже то одликовање! Њима није довољно што сте их ирогласили за хероје : они траже да буду и грађани ове земље коју бране и заливају својом крвљу! А докле год немају право гласа, го основно политичко право, они нису грађани; они су само поданици, они су само оруђе туђе воље, они су само играчка у рукама другога! Права дајте борцима, господо власници, права а не празне ласкаве комплименте, а од свију права прво опште право гласа!

НА БРЗУ РУКУ Фатална погрешка У овдашњем револверском листу Новостима један братац потписује се стално Хомс. Го је, мора бити, погрешка. Тај журналистички разбојник хтео је, свакако, узети за свој псеудоним име неког свог чувеног европског разбојничког колеге, па је, у хитрини или незнању, узео баш име једног чувеног европског детектива! Нека се, дакле, господин престане потписивати Шерлок Хомс, јер је Хомс апсио такве као што је он а није им био патрон. И место тога нека се од сад потписује, рецимо, Риналдо Риналдини, или Марино Маринели, или, ако је националист, онда Јевђовић или Бркић. Тиме би се задовољила и истина и јадни Шерлок Хомс.

СКЈГПОМ И 0ПШ1ИНА У 5Е0ГРДДУ Скупоћа жнвотних намирница у Београду загрозила је животу десетина хиљада становиика. Неспособност општине да организује набавку намирница и жалосни ауторитет њене управе пред државном влашћу свиреио се свети јадним београђанима. Сурова глад за ових пет ме-

сеци истренирала је, додуше, желудце њихове; али их тек није могла привикнути да се одреку сваке хране уопште. Међутим, данашњеста-ј ње у Београду претпоставља само такве способности код становника. Београд је сада слободан са свих страна, али ло исхрани становништво личи као да је под непријатељском опсадом. Забрипуте жене поваздуги дан траже да купе хлебац или брашпо, а оне које успеју да нађу предмет су завидљивог посматрања оних мање сретних. И тако свакога дана, свакога јутра, свакога вечера. То је веН досадило и нашој равнодушној полицији, па је сад издала наредбу по којој се цени имзју продавати животне намирнице. Те су цене :

1 кнлограм

сада

у будуНе до сада скупље проц.

Хлеба

0,56

0,35

Пасуља

0,30

0,25

Пшеничн. браш.

0,60

0,25

Пројиног

0,40

0,20

100

Сланине

3,-

1,80

. пресне

1,60

1,30

Мастн

2,20

1,60

Говеђине

1,30

1,20

Свињетине

1,60

1,30

Сала

1,80

1,60

Цриог лука

0,40

0,30

Кромпира

0,20

0,15

Рибанца

0,30

Шећера

2,-

1,10*

Кзфе

7,—

4,-*

Гаса

0,30

0,60*

Пиринча

1,20

0.80*

Соли

0,50

0,30*

Зејтина Главица кисела

3,50

2,—*

купуса

0,40

0,25

Овнм цифрама се очито потврђује да је живот у Београду неподношљив. И место да општина бар у оваким очајним приликама поведе неку конкурентску бригу противу уцењивача, она је доживела тај бламаж да се о томе уместго ње постара полиција\ Само, решење полиције није ништа допринело, нити ће допринети да се прилике поправе, али је озим својим актом полиција доказала да чак и она има више смисла за социјалне позиве од београдске општине! Да ли ће то моћи већ једанпут да уоче и београђани? Казна, коју полициска наредба предвиђа за оне који буду и даље уцењивали, ни из далека није у стању помоћи београђанима, јер пре свега треба натерати гросисте београдске да отворе своје велике магацине. Даље, треба огранизовати довоз хране, нарочито цереалија. Тек кад се то двоје испуни могуће је сузбијати вештачко подизање цена. Без тога је све ово само млатњава празне сламе и један обичан сеир за ону ћифтарију, крупну и ситну, која је господар ситуације.

СУТРА1ВД БРОЈ Сутрашњи број изиђиће на четири стране. У њему ће, поред текућег материјала, бити и других поучних и забавних ствари. Првог и другог дана Божића Радничке Новине неће излазити. Трећег дана изићиће као и обично, у подне.

једна лдашка здојпвшеба Скопље, 19. децембра Још почетком рата забрањен је извоз пасуља. Допуштен је био извоз само крупнога пасуља, па је после, услед интерпелације социјалистичких посланика, и он забрањен. Та је мера сасвим разумљива: животне намирнице треба резервисати за унутрашње потребе, за исхрану становништва и војске. За време рата животне намирнице треба увозити а нипошто извозити, јер је увек опасност да их нестане, прво стога што их негда немамо у великим резервама, друго — што их за три године рата и недовољног рада немамо сасвим довољно, треће што се, због светскога рата, не могу ни са стране набавити. Али, ма да је та забрана објављена, ипак се она изиграва лупешким злоупотребама. Само са скопљанске станице до сад је извезено 100 вагона пасуља и још се и данас извози. Бездушни трговци, који пред очима имају само свој ћар па ма сав свет поскапао, довили су се једном лупештву: они за извоз пријављују као да је то пасуљ — црногорски! А цела Црна Гора једва да има три вагона пасуља за своју исхрану, за извоз, извесно, нема ни драма. У осталом, и кад би извозила, њојзи је ближе и јевтиније да то чини непосредно преко Јадранског мора а да не чини толики заобилазан пут сувим и да скупим подвозом поскупљује и иначе данас скуп артикал. Износећи на јавност ово лупештво, ми тражимо: 1) да му се сместа стапе на пут, и 2) да се ови лупежи, који су злоупотребе до сад вршили, ставе под кривичну истрагу н у притвор, те да одговарају и казну искусе што су земљу лишили толике огромне количине тако погребне животне намирнице.

Неколико успомена....

Купите добровољне прилоге за Радничке Новине

* Овим артнклима да важс цене које су прс рата лостојале, доклс нх ио старој набавци још траје.

Нисмо се дакле убојали. Бојазан |је постала стварношћу, сумњајепостала ужасиом истином. Туцовић је погинуо. Три године ми смо, страхујући за живот својих оцева, браће, и синова, страховали и за живот његов, за живот нашег учитеља, нашег Војводе, нашег Туца. И тек шго смо