Radno i socijalno pravo

И. Томовић: О неким правним питањима поводом штрајкова у СР Југославији 335

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Аутономно регулисање штрајка. У складу са овлашћењем садржаним у Уставу СР Југославије, Закон о штрајку је предвидео одређена правила понашања у штрајку и уредио поједине односе у овој области. Одредбом члана 21. ЗоШ-а је утврђен рок до када је потребно ускладити колективне уговоре и опште акте са овим законом. Овом одредбом се уједно посредно истиче да материју штрајка треба аутономно уредити и наведеним актима. При приказу и анализи појединих одредби овог закона је, примера ради, назначавано шта би евентуално требало уредити колективним уговором, првенствено на нивоу предузећа.

Међутим, у пракси се у колективном уговору на нивоу предузећа врло ретко срећу било какве ближе одредбе о штрајку. Он обично садржи само неколико најелементарнијих одредби (најчешће преписаних из закона) о начину доношења одлуке о ступању у штрајк и понеку одредбу о обезбеђивању минимума процеса рада. Ове одредбе се срећу и у делатностима које не подлежу под посебан правни режим штрајка. Ближих одредби о мирним методима решавања колективних радних спорова скоро да и нема. Општи колективни уговор Србије такође не садржи одредбе о штрајку. Очигледно да ова материја још није довољно позната ни запосленима ни послодавцима. Општи акти синдиката (статути, правила и сл.) било на нивоу предузећа, гранских и шире скоро да и не садрже никаква правила о штрајку, или га, у најбољем случају, само дотичу, најчешће тако што се помиње и штрајк као средство борбе запослених и синдиката за остваривање права запослених или се евентуално одређује орган који би био надлежан да донесе одлуку о ступању у штрајк у случају да се синдикат појављује као организатор штрајка.

Без истицања тенденције ка претераном нормативизму, у материји штрајка је, на садашњем степену привредних и друштвених односа уопште, заиста потребно уредити многа питања. Правила понашања у овој области нису још увек довољно позната ни запосленима, ни синдикатима, а ни послодавцима. Последице тог непознавања и несналажења су огромне. Због тога се намеће, скоро као обавеза, у нашем садашњем тренутку, да се ти односи аутономно уреде и да се прилагоде потребама обе стране у штрајку и радној средини за коју се доносе. У недостатку или можда недовољној еластичности појединих законских норми ова правила се такође показују неопходним.