Radno i socijalno pravo

В. Брајић: Садржина прописа и концепције престанка радног односа... 3

Ово правило је истоветно у битним ( означеним бројевима) елементима са текстом из Препоруке која се односи на престанак радног односа на иницијативу послодавца (бр. 119 од 1963. год.).

Разлика у тексту ових одредби јесте у разликама које проистичу из чињенице да се различито формулишу одредбе Конвенције (као нормативног акта) и одредбе препоруке (као инструктивног, упућујућег акта). Ова идентичност одредби показује да је за двадесетак година (1963-1982) сазрело сазнање о потреби да се дата препорука из дела другог препоруке (II Stanдагдз о Сепега! Аррпсаџцоп, 2.1.) претвори у правило садржано у чл. 4. Конвенције бр. 158.

То значи, или би требало да значи, да постоји сагласност о потреби дате садржине чл. 4. Конвенције, и могућност његове примене.

Из Извештаја Комитета Конференције (Ргомлатопа! Record, No 30) види се да је то већинска одлука. Из тачке 31, Извештаја се види да је било предлога да ово (главно) правило буде садржано у препоруци која ће пратити Конвенцију (бр. 158). То би истовремено значило да Конвенција бр. 158 не би могла бити донета са предложеним правилима и да не би имала данашњу веома важну садржину.

Питање је чак да ли би без правила садржаног у чл. 4 она имала смисла, односно како би морала бити преформулисана да би могла yhu y процедуру као предлог Конвенције. Но, у то питање се овде неће улазити.

Из поменуте тачке 31 Извештаја, види се да је владин представник (САД) предложио изостављање правила сада садржаног у чл. 4. Конвенције. Указао је да САД нема прописе који би омогућили примену ове одредбе, а поред тога и федерално уређење би представљало препреку, јер државе чланице имају надлежност у овим односима. Предлог амандмана је одбијен гласањем. То значи већина је била за овакво решење а мањина није. Можда из различитих разлога. У сваком случају из овог примера виде се неке од резерви које не изражавају само врсту резерви, већ и степен сагласности. Детаљан преглед дискусије и амандмана био би интересантан али за ову

прилику треба изложити само оно што је нарочито значајно за тему овог саветовања.

Поменути и други предлози су иначе били образлагани потребом нешто веће флексибилности. Затим су релативизирани дилемама, или супротстављањем аргументима, око приоритета унапређења запошљавања (динамизирања) или сигурност запослења. Истицан је став да сигурност запослења треба да важи за све, могло би рећи под условима одређеним Конвенцијом. Исказан је такође став према коме стање запослености не зависи од оваквих правила, каква су нпр. садржана у Конвенцији.