Radno i socijalno pravo

30 Д. Паравина: Пресшанак радног односа и нови Закон о рад у Србије: склад и несклад са правилима Међународне организације рада

односа, и то не једини. Шта више радни однос и са свим правима могућ је и без уговора о раду (фактички радни однос). Одавно су већ права и обавезе из радног односа регулисана обавезујућим законским правилима, а уговором о раду само уколико и кад то законодавац допусти. Дакле, уместо радног односа у првом плану, тамо се непотребно и неосновано гура уговор о раду. _

По сили закона престаје радни однос услед стечаја, ликвидације, односно у свим другим случајевима престанка рада послодавца ("смрти" правног лица), али не и услед смрти запосленог, односно испуњености услова за личну старосну пензију. Још једна недоследност, И престанак радног односа по вољи радника због изостављања правила о самовољном напуштању радног места (демисија), односно по последицама са тим уподобљеног неоправданог изостанка са посла за прописани број дана и тд. и томе слично. Одредби из ст. 3, чл. 100. пре би било места у чл. 96. него овде.

У области правила о престанку радног односа далеко је најмасовнији, најзаначајнији и најсложенији основ престанка радног односа на _иниција_тиву послодавца. То је и разлог што му се и МОР, упоредо са непрекидним активностима на националном плану, у два наврата досада враћала. Први пут истоименом Препоруком бр. 119. из 1963, а други пут готово четири деценије касније поново Конвенцијом бр. 158. и Препоруком бр. 166. из 1982. год. о престанку радног односа на иницијативу послодавца. Друга интервенција уследила је због значајних измена у законодавству и пракси бројних држава чланица и због озбиљних проблема у овој области који су резултат економских тешкоћа и технолошких промена до којих је дошло у периоду од 1963. до 1982. године.

Основна идеја ових правних аката огледа се у тежњи раздвајања | незаконитог отказа, под којим се појмом разуме сваки отказ дат несагласно

са законом, од неоправданог раскидања радног односа чија је дефиниција

знатно сложенија, а аутономија воље послодавца још увек велика. Кључ за разликовање наведених појмова и разликовање оправданог од неоправданог раскидања радног односа нађен је у у институту "ваљан разлог". Тај институт се према правној квалификацији оправдан, односно неоправдан престанак радног односа налази у односу узрока и последице. Ако за престанак радног односа постоји "ваљан разлог" онда је он оправдан, у супротноме неоправдан, а тиме су условљене и могућности раскидања радног односа, и одатле произлазеће правне и стварне последице. Због тога се никако није смело институт "ваљан разлог" преименовати у "оправдан разлог", како су то УЧИНИЛИ редактори Закона о раду (чл. 101, ст. 1 и др.) правећи неодрживу симбиозу између узрока и последице. Вероватно је у питању недопуштена комоција.