Radno i socijalno pravo

Мр Зоран М. Радуловић: СПЕЦИФИЧНОСТ РАДНОГ ОДНОСА СПОРТИСТА

чиви основ заснивања радног односа. Специфичност "спортског радног односа" а која произилази из предходног садржи се у томе што не постоји могућност фактичког обављања рада. Наиме, уговор у писменој форми је искључиви правни основ заснивања радног односа јер представља предуслов на основу кога се врши лиценцирање, односно регистрација спортисте.

6.3. Утицај "шрећег лица" на радни однос споршисша би се могао назвати и спортска асоцијација као фактор утицаја на радни однос спортиста. Тек након закључења уговора и регистрације, лиценцирања у асоцијацији играч стиче право наступа за екипу и могућност да реализује своје право на рад. Значи да се спортска асоцијација појављује као надређени субјект који најшешће поступа у интересу својих оснивача-спортских организација, али ну функцији заштите појединачних интереса тамичара у складу са усвојеним спортским правилима. Тако се спортска федерација појављује ка гарант права спортских организација према спортисти за време трајања уговора. Наиме, спортска асоцијација ће увек одбити регистрацију спортисте који је "под уговором" за било који други клуб који учествује у спортском такмичењу које организује та асоцијација.

Напомињемо да надлежни представници спортске федерације пре сваког спортског такмичења проверавају исправност спортских докумената играча утврђујући регуларност права наступа, тако да не постоји фактичка могућност непоштовања спортских правила. Подсетићемо да кад је редовни радни однос у питању, принципијелно, не постоји било који "трећи" фактор, инструмент, изнад послодавца и радника који може спречити радника да оствари своје уставом гарановано право на рад код другог послодавца ако тако одлучи својом вољом.

6.4. Апсолушно искључење јавности приликом заснивања радног односа спортиста. Ова различитост између радног односа уопште и "спортског радног односа" има две димензије. Прво, разумљиво је и оправдано што спортски руководиоци у клубовима не дозвољавају утицање на њихове одлуке у погледу ангажовања одређених играча. Наиме, тренери и други спортски стучњаци који воде такмичарске погоне спортских организација сносе апсолутну одговорност за постизање резултата које одреди руководство, па би било непримерено да им се укључењем јавности у процес ангажовања играча наметне одређени избор. Друго, кад се пође од чињенице да се "трансфер играча најчешће креће у нелегалним токовима сиве економије" ' јасно је да искључење јавности приликом заснивања радног односа спортиста има и негативну друштвену димензију. Апсолутно одсуство јавности је увек било битно обележје заснивања, па тиме и радног односа спортиста. Супротно томе, јавност није обавезна компонента заснивања радног односа у другим областима живота, али је могућа и зато веома често присутна приликом попуњавања радних места. Значи, оглашавање слободних радних места је редовна појава у пракси послодаваца. Некада наилазимо на примере који нам казују да је укљу-

7 Н. Ђурђевић: Коментар Закона о спорту, Крагујевац, 1997. стр. 22.