Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

извршити подела на индивидуална и колективна права.» Индивидуална права су она права која припадају појединцу. Он та права остварује самостално истичући своје захтеве према послодавцу односно другом лицу. Према томе, ова права се остварују у индивидуалном радном односу, тј. односу који јесте облик односно форма њиховог остваривања. То је, у ствари, двострано обавезан однос између послодавца и запосленог. Ова права се могу остварити и другим врстама односа а не само у радном односу. Основ индивидуалног радног односа не мора увек да буде уговор о раду (уговор којим се заснива радни однос) него то могу бити и уговори којима се не заснива радни однос, већ се уговара вршење одређеног рада који нема карактер радног односа (нпр. уговор о делу, уговор о волонтерском раду).

У колективна или како их неки писци називају групна права спадају сва она права која њихов субјект (појединац) остварује као припадник одређеног колектива, организације или друштвене групе или тако што се удружује или оснива одређене организације или колективитете да би у оквиру њих или уз њихово учешће остварио одређено право или задовољило одређене потребе. Карактеристично за ова права јесте то што су везана за припадност одређеној заједници (породици, предузећу, удружењу, синдикату) или што се врше колективно било у оквиру организације или удружења (синдикат) или изван организације. С обзиром на то како су одређена овлашћења субјеката, права могу бити позитивна (активна) или негативна (пасивна). Ова права већином припадају позитивним правима јер увек гласе на нешто, тј. на нека давања или чињења (право на удруживање, деловање). Она, дакле, претпостављају чињење другог субјекта. Међутим, нека права и слободе су негативно одређена, тј. представљају права и слободе “од нечега". Ова права претпостављају немешање других субјеката, нечињење тј. њихово уздржавање од било каквог чињења које би укидало или вређало ова права или их ограничавало изван оквира утврђених уставом. Као примери негативно одређених права и слобода могу се навести право и слободе синдикалног организовања и деловања, право и слобода штрајка, слобода рада, учешћа (патриципаци) у управљању.

Према степену остварљивости, тј. могућности њихових субјеката да врше своја овлашћења у друштвеним односима, а самим тим и да врше утицај на појединце и друштвене творевине деле се на формална и стварна права. Формална права су она права која су још на нивоу нормативног, тј. која се садржински не остварују у друштву. Стварна права су она права која су реална, тј. која се остварују у друштвеним односима. Према критеријуму временског настајања могу се поделити на класична и нова права. Међутим, у вези са овом поделом треба истаћи да систем слобода и права један отворен процес тако и да њихова класификација, како неки кажу, није дефинитивно завршена.“

5 Види: Др Владимир Првуловић, ор. ск.., стр. 19-46, др Милан Матић, Људске слободе и права, Упоредни политички системи, Београд, 1983. год., стр. 342; Љубомир Радовановић, Двадесет година Опште декларације о правима човека, Архив за правне и друштвене науке, Београд, бр. 4/1968. год., стр. 485.

26 Др М. Матић, ор. сп.., стр. 342.