Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

динца. Она је, према томе, предмет заштите. Појединцу се пружа заштита од мешања државе и његову индивидуалну сферу, тј. у његову самосталност. Дакле, лична и политичка права имају одбрамбени карактер“ и остварују се нечињењем, тј. уздржавањем државе. Но, она свакако обезбеђују и утицај појединца на делатност државе и на структуру органа који чине њену организацију. Ова права су дефинисана као субјективна права од општег значаја а која њиховом титулару дају овлашћење да их и судским путем штити односно остварује. Ова права су значајна, пре свега због тога што обезбеђују интегритет и достојанство човека и грађанина у сфери приватног, породичног и политичког живота. Општа су, апсолутна и непосредно остварива.

Економским и социјалним правима је оспораван статус основних права и пре њиховог уношења у уставе и међународне акте, а и након тога.

Суштина оспоравања састоји се у томе да ова права не могу бити и нису дефинисана као субјективни захтеви грађанина који би се могли непосредно у поступку судске заштите остварити. Она, дакле, не садрже захтев за принудно остварење. Она су окренута према држави у позитивном смислу захтевајући од државе испуњавање одређених социјалних престација. Увођењем ових права држава поред правне и политичке почиње да врши и социјалну функцију. Она почиње да се меша у односе социјалних група. Ово мешање чини у циљу заштите социјално слабије стране гарантујући јој право на опстанак или право на рад.

Оспоравање не треба схватити у апсолутном смислу. Наиме, нико не оспорава да не треба правно утврдити одређена права која грађанима обезбеђују материјалну и социјалну сигурност и да у складу с тим држава не треба да предузима мере за њихово остваривање. Спор је у томе да ли она треба и могу да буду уставна права,“ тј. да ли је устав подобан правни инструмент за гарантију ових права. Овај спор се појавио оног тренутка кад се индивидуалистичко схватање друштва односно државе сукобило са објективним променама у друштву које су указивале на потребу уважавања чињенице друштвене условљености права. Једном либералистичком моделу државе засноване на слободној конкуренцији између појединаца, где они имају слободе које су најминималније ограничене, супротставља се солидаристички модел државе у коме право својине има социјалну функцију а држава интервенише у односе и остварује социјалне задатке. Индивидуалистичко схватање државе према коме она треба само да штити индивидуалне слободе надомештено је солидаристичким схватањем државе које је добило своје упориште у тзв. солидаристичким уставима (устави који су имали одредбе о економским и социјалним правима) који су донети у двадесетом веку.

Може се приметити да је правна вредност ових права оспорњавана коришћењем углавном три аргумента. Први и може се рећи најважнији тиче се

Види: Др Драган М. Стојановић, Основна права човека, Ниш, 1989. год., стр. 51-99; др Војислав Коштуница, Општа декларација и социјална права, Југословенска ревија за међународно право, Београд, 1989. год., бр. 1-2, стр. 23-36.

30 Види о томе: Др Драган М. Стојановић, ор. с!., стр. 140 и даље.