Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

удалног права с феудалним привилегијама, него и завођење капиталистичког друштвено-економског система и слободе његовог развоја.“ Права унета у декларације и уставе била су, углавном, у функцији обезбеђења неограниченог коришћења права приватног власништва и слободе активности. Слободан Јовановић је запазио да су у уставима, до појаве тзв. солидаристичких устава, штићена два основна друштвена добра: слобода и имање, а појавом ових устава штити се и треће друштвено добро, радна снага. На крају 19, века и у 20. веку индивидуалистичко поимање права и слобода сударило се са новим друштвеним условима и није било могуће избећи њихов утицај на постојећи каталог права и слобода. Борис Миркин – Гецевић (8. Мике Guetzevitch) je To meпо запазио кад каже: “да се модерна држава више није могла задовољити само гарантовањем правне неизвесности појединца, већ се показало неопходним да се створи и један минимум правних услова коју би омогућили друштвену независност појединца. Ове промене у дотадашњој концепцији основних права довеле су у уставном праву до друштвене заштите појединаца и до ограничавања у име друштвеног интереса, неких класичних личних и политичких права." Баш у том каталогу је дошло до одеђених промена уношењем у уставе одредаба о економским и социјалним правима и одредаба о ограничењу права својине у интересу заједнице и заштите економски слабијих.“ Уношење одредаба о овим правима у уставе значило је, с једне стране, заштиту економско слабијих, тј. како неки кажу обезбеђење њиховог права на опстанак, а, с друге стране, истовремено и ограничење права неких појединаца и друштвених група (својине, уговарања и др.). Социјална права нису се јавила ради потребе да се појединац заштити од државне власти, него су се јавила ради потребе да се привредно слабији редови заштите од привидно јачих редова. Ту заштиту држава пружа привредно слабијим редовима.

Грађанска и политичка права имају за последицу умањење државне моћи, јер без умањења државне моћи ослобођење појединаца није могуће. Социјална права, напротив, имају за последицу увећање државне моћи, јер без државног ограничавања и сузбијања привредно јачих редова није могућно заштитити слабије редове.“ Из саме чињенице да су у уставе донете у 20. векуу каталог права и слобода унете и одредбе о економским и социјалним правима може се закључити да је индивидуалистичка теорија о схватању права и слобода, нарочито права својине, у уставној пракси напуштено и да је у новим околностима промовисана и прихваћена солидаристичка теорија. “Својина се сматра као социјална функција и више не припада свима. Постоји друштвена разлика између оних који имају својину и оних који је немају. Приватна својина се јавља као нужна основа поделе рада: једни руководе а други раде. Међутим, однос између тих двеју категорија је солидаристички. Радничка и предузетничка приватна својина не само што не раздваја, већ их према солидари-

* Thid.

83 Наведено по В. Коштуници, ор. си.

8 Др Ђорђе Тасић, Право и дужности грађана, Н. Сад, 1925. год., стр. 30. % Слободан Јовановић, Уставно право, оп. цит., стр. 458.