Radno i socijalno pravo

Драгослав Хаџи Танчић, Кривично дело на раду или у вези са радом, Радно и социјално право, стр. 169-195, ХШ (17 2009)

Основни аргумент за своје опредељење у прилог неусловљавању примене кривичног дела на раду или у вези са радом као отказног разлога, којима само додаје друге разлоге, а чини то у завидном низу, овај аутор има у ставу да послодавац не користи овај отказни разлог "...ради утврђивања да ли је запослени кривично одговоран за учињено кривично дело. Њега не интересује ни кривична санкција, јер је његов циљ отказ у амбијенту рада..." Па затим: " Утврђење да одређено понашање запосленог садржи биће кривичног дела не чини се да би се запосленом изрекла одговарајућа кривична санкција, већ је то само у функцији одговора на питање: да ли је остварена материјална претпоставка од које зависи и право на употребу отказа од стране послодавца."

Ако аутор и није настојао да ову тезу елаборира у свим њеним аспектима, налазимо и да је и само њено истицање као полазног става о дистинкцији радноправне од кривичноправне одговорности неопходан, истовремено и ваљан одговор на реакцију извесне стручне, не само лаичке јавности, у виду приговора презумпције (кричноправне) невиности запосленог у случају радноправне одговорности запосленог за учињено кривично дело на раду или у вези са радом. Темељно начело кривичноправне одговорности не угрожава се радноправном одговорношћу запосленог.

Разлози уважавања целовитог става аутора који је до сада у нашој стручној литетарури био најпосвећенији тумачењу кривичног дела на раду или у вези са радом као отказног разлога налажу да се наведу, макар и делимично, и други његови истицани аргументи у прилог аутономности радноправне одговорности и одсуству разлога за њено условљавање кривичноправном одговорношћу. Међу њима су: да је законодавац постојање предметног отказног разлога желео да веже за осуђујућу кривичну пресуду поступио би на исти начин као у случају отказа независно од воље запосленог и послодавца у случају из члана 176. ста 1. тачка 2), 3) и 4); када би се прихватило схватање да је за употребу овог отказног разлога меродавна само осуђујућа кривична пресуда тада би могли остати непокривени сви они случајеви где је истекао рок застарелости утврђен за кривично дело, и то због чекања кривичне пресуде која је избегла последице застарелости кривичног гоњења; пресудом се оптужба одбија и у случају ако је оптужени актом амнестије или помиловања ослобођен од гоњења или постоје неке друге околности које трајно искључују кривично гоњење – аргумент из одредбе члана 354. став 1. Законика о кривичном поступку; став који инсистира на нужности осуђујуће кривичне пресуде

184