Radno i socijalno pravo

Радован Ристановић, Утицај еконоске кризе у Републици Србији на права незапослених лица..., Радно и социјално право, стр. 61-71, ХТУ (2/2010)

спречености за рад утврђене прописима о здравственом осигурању, али не дуже од 30 дана од дана настанка привремене спречености. На овај начин остваривање новчане накнаде и у овој ситуацији је редуковано на период од 30 дана од дана настанка привремене спречености за рад, без обзира о којим разлозима привремен спречености се ради. Реч је о прилично поједностављеном решењу и из једне правне ситуације која је била нејасна и стварала могућности за злоупотребу отишло се у другу крајност која не води довољно рачуна о различитим ситуацијама које се у животу могу појавити.

Посебну категорију угрожених лица чине они који раде у „сивој“ економији, односно који немају уређен радни однос у складу са Законом о раду. Та лица којих је велики број не могу остварити ни једно од права које би им припадало да имају уређен радни однос. Таквих лица је највише у трговини, угоститељству, грађевинарству, појединим гранама индустрије, занатству, итд. Оно што је посебно уочљиво је да се њихов број повећава и да су радном „на црно“ пре свега угрожени млади, мање образовани и жене. Лица која раде „на црно“ не могу остварити бројна права из области социјалног осигурања пре свега права из здравственог осигурања, као што су право на здравствену заштиту, право на новчану накнаду за време привремене спречености за рад, право на накнаду трошкова превоза. Наравно кључно је неостваривање права из пензијско и инвалидског осигурања, као и права из осигурања за случај незапослености.

Иако је Закон о раду (члан 32.) нормирао претпоставку регуларности радног односа и у случају када не постоји закључени уговор о раду, кроз норму да ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду се сматра да је запослени засновао радни однос на неодређено време, даном ступања на рад, у пракси се појављују бројни проблеми. Они се појављују и у пракси рада инспекције рада будући да је инспекција рада послодавцима који нису закључили уговор о раду са запосленим сходно члану 269. Закона о раду налагала да закључе такве уговоре. Такав став инспекције рада произилази из чињенице да је законска обавеза послодавца да са радником који је код њега радно ангажован закључи уговор о раду. Полазећи од тих законских норми или чињенице да је уговор о раду, уговор зи! гепег1х, према томе уговор који послодавац по одређеним условима силом закона мора закључити, инспекција је својим решењем доносила такве налоге.

Међутим, Врховни суд Србије је неколико својих пресуда изразио становиште да „инспектор рада није овлашћен да, на основу

65