Radno i socijalno pravo

Драгослав Хаџи Танчић, Критичке опсервације у општем колективном уговору, Радно и социјално право, стр. 73-94, ХТУ (2/2010)

иначе су у питању само три у основи различите правне ситуације којима се не исцрпљује ни један правни аспект радних односа.

2.1. Општи колективни уговор обавезује на законску обавезу

Пријава потребе за заснивањем радног односа Националној служби за запошљавање детаљно је уређена Законом о запошљавању“. Остаје нејасно зашто је баш та законска обавеза предмет овог колективног уговора (члан 6), и то у најоскуднијој селекцији обавеза и могућности послодавца у поступку запошљавања, уз све са озбиљним ризиком да се у случају недовољне обавештености о законском уређењу ове материје остане у заблуди о целини проблематике запошљавања (слобода послодавца у запошљавању, могућност запошљавања без посредовања Националне службе, и др.) Наравно, при свему остаје круцијално питање допуштености уређивања колективним уговором већ уређеног односа правним актом јаче правне снаге.

2.2. Општи колективни уговор допушта оно што је допуштено, али се тим допуштеним недопустиво замењује обавезно

Послодавац може, уређено је чланом 8. Општег колективног уговора, интерним оглашавањем да попуни слободне послове.

Ако су учесници колективног уговора сматрали сврсисходним да на могућност интерног оглашавања само подсете или да укажу на његове (занемарене) предности у спровођењу поступка премештаја запослених (учесницима колективног уговора је, иначе, премештај као законски термин непознат), замерка би била излишна. Ако су сматрали да на овај начин отварају досад непознату могућност, у заблуди су, као што су у заблуди да се слободни послови могу “попунити интерним оглашавањем", а не у поступку интерног оглашавања, што, у овом другом случају, подразумева одговарајући појединичани правни акт о извршеном премештају.

Учешће запосленог на интерном огласу за попуну слободног радног места не ужива правну заштиту. То је само јавни начин (код послодавца) упознавања послодавца са жељама запослених у погледу обављања послова које треба попунити. Интерес је обострани, али је послодавац неприкосновен у свом избору.

Успело интерно оглашавање подразумева избор запосленог за попуну слободног радног места. Међуитим, правни акт којим се запослени премешта на слободне послове искључиво је анекс уговора о раду. Правни основ премештаја је члан 171. тачка 1) Закона о раду. Према

4 >" Службени гласник РС", бр. 71/03 и 84/04

со о