Radno i socijalno pravo

Проф. др Александар Петровић, Незапосленост као привремена појава или као судбина2, Радно и социјално право, стр. 1-14, ХУТ (1/2012)

исто толико у садржају рада колико и у потрошњи која му омогућује зарада из рада. У тим условима редукција нивоа економске активности и запослености у њиховим традиционалним облицима не би била више знак кризе, већ прогресивног одбацивања круте и једнообразне шеме организације рада.

Дилема која се сада намеће у конкретнијем контексту јесте у томе да ли је таква стратегија суочавања с незапосленошћу и с тешкоћама око запошљавања могућа и без онога што може бити њено наличје. А то наличје може чинити и радикално одбацивање „права на рад“, као својеврсне користи за појединца, којом он остварује основне предуслове сопствене социјалне сигурности и могуће социјалне промоције, као и постизање жељеног квалитета сопственог живота и одређеног степена среће. Исто тако, то наличје може представљати и битно редуцирање чак и основних позитивних историјских тековина зависног рада као слободног рада (као што су слобода избора занимања, запослења, промена запослења и радног места без пратећих шикана, право на аутономно организовање и колективно преговарање и право на колективне акције у сврху заштите својих економских и социјалних интереса итд.) па, стога, изразита регресија на облике директног радног ангажовања у масовним размерама, предворја кога представља масовна и продужена незапосленост.

С друге, пак, стране, тешко је видети како би савремена развијена држава, ма како је називали – постиндустријска, посмодерна и сл.- могла уопште пстојати, а да за претежну већину радно способног становништва нису створени услови неопходне материјалне и социјалне сигурности. А тешко је, уједно, видети како би се ти услови могли осигурати аутономном делатношћу сваког појединца на тржишту, с обзиром на јаке селективне тенденције уграђене у тржишни механизам које издвајају тржишно успешну мањину од већине осталих. Дакле, неки заједнички аранжмани економске и социјалне сигурности јесу и остају нужни. Али, нека нам буде допуштено да на старомодан начин споменуту дилему држимо отвореном и темељном, кад пред собом имамо хиљаде и хиљаде људи, пре свега младих – без запослења, па и без наде да ће наћи одговарајуће запослење.

Проф. др Александар Петровић Председник Удружења за радно право и социјално осигурање Србије

13